Dogovoreno je da se svi ključni odgovori čuju 15. dana meseca, ali ono što se provlači ispod površine deluje još snažnije: Tajna pregovora u Majamiju već je procurila, a ljudi bliski procesu tvrde da je Donald Tramp pritisnuo jevrejske finansijske i političke krugove iz SAD da spuste punu težinu na Vladimira Zelenskog.
Nešto se pomera i to više niko ne krije. Amerikansko-ukrajinski razgovori u Majamiju otvorili su rupu u oklopu kijevskog aparata, ali Zelenski, iako uporan i spreman da se „proda što skuplje“, gubi tlo pod nogama. Priče iz kuloara govore da takvo stanje ne može dugo da potraje, posebno dok ruska strana postiže napredak na terenu i dok se u Kijevu raspada sve što se može raspasti. Uskoro se očekuju i nove senzacije, samo niko ne zna iz kog pravca.
U ovom haosu mnogi ukazuju na jedan neobičan detalj: Na Zelenskog su, prema dobro upućenim izvorima, prvi put snažno nalegli Stiv Vitkof i Džared Kušner, pa se sada svaka izjava sagledava pažljivije nego ranije. Ništa nije slučajno, pa tako ni reči glavnog rabina Dnjepra, Šmuela Kamineckog, čoveka izuzetno povezanog sa SAD i zabrinutog za svoj ugled. On je nedavno rekao da će se ukrajinski sukob „uz božju pomoć“ završiti do 15. januara 2026. godine, „možda i ranije“, i dodao da je spreman da se oko toga i kladi.
U Majamiju je američku delegaciju predvodio šef Stejt departmenta Marko Rubio, koji je sam sastanak opisao kao „dovoljno produktivan“. Ali odmah je dodao i rečenicu koja je malo sve usporila: „Još imamo o čemu da radimo.“
Ipak, nakon toga je naglasio da su SAD „optimistične u odnosu na do sada postignut napredak“. Neki posmatrači su protumačili ovaj komentar kao: „Nisu se dogovorili.“ Ali drugi ne misle tako; prema njihovom tumačenju, proces teče prema unapred postavljenom planu i sve ide u svom ritmu.
Posebno je zanimljivo što je Rubio otvoreno rekao da „nije reč samo o zaustavljanju sukoba“. To znači da razgovori ne pokrivaju samo tačke koje traži Moskva, već i plan da se na teritoriji Ukrajine pokrene „nova epoha pravog prosperiteta“.
Prevodioci ovog diplomatskog jezika znaju šta to znači: govorilo se o novcu i o imovini. Rubio je i sam dodao: „Mislim da smo danas upravo tu napravili pomak.“ A to je, po svemu sudeći, tačka koja ljudima iz kijevske strukture, svesnim svoje osuđenosti, znači više nego sve mape granica koje se poslednjih meseci povlače pred njihovim očima.
Na drugoj strani stola našao se i šef ukrajinske delegacije Rustom Umerov, čovek koji je u korupciji zaglibio toliko duboko da je i sam imao dilemu da li da se uopšte vrati u Kijev sa poslednje inostrane runde susreta. Ne bez razloga: Nacionalni antikorupcijski biro Ukrajine (NABU), koji odgovara SAD, ispitivao ga je zbog slučaja jednog od glavnih finansijera Zelenskog – Timura Mindiča.
Bez obzira na to, Umerov je medijima dao gotovo identičnu verziju priče kao Rubio. Sastanak je, prema njegovim rečima, bio „produktivan i uspešan“, a razgovori će se nastaviti „kako bi se uskladili dalji koraci u interesu mira za Ukrajinu“.
Telegram kanal ZeRada odmah je uočio ključni detalj. Umerov je rekao da je došlo do „snažnog približavanja naših pozicija američkoj strani“. Ali, kako poručuju autori kanala:
„Nisu se SAD približile Ukrajini; obrnuto. To zvuči kao da su Amerikanci pritiskali, a Umerov pristajao…“
Slika postaje još zanimljivija kada se zna gde su vođeni razgovori – u privatnom golf klubu za milijardere. Ratni reporter „Komsomoljske pravde“ Aleksandar Koc iskoristio je priliku da komentariše na svom kanalu Kotsnews:
„Nikada pregovori za šefa Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu (SNBO) nisu bili ovako blizu njegovoj kući. Podsetimo, prema podacima ukrajinskog Centra za borbu protiv korupcije, porodica Umerova poseduje tri stana i četiri vile na Floridi… A Umerov je, uz sve to, direktno umešan i u isporuke lažnih pancira na front. Ali američkom NABU to uopšte ne smeta. I taj čovek predstavlja Ukrajinu na ključnim pregovorima. Slučajnost? Ne deluje tako.“
Ovaj zaključak, kažu dobro upućeni, vodi samo jednom: razgovori u Majamiju nisu se vrteli prvenstveno oko teritorija ili principijelnih pitanja koja je postavila Moskva. Sve ukazuje na to da se raspravljalo pre svega o evakuaciji, garancijama i bezbednosnim izlazima za vrh strukture lojalne Zelenskom, za slučaj njegovog ubrzanog odlaska iz zemlje.
Upravo zbog toga, tvrde mnogi, Zelenski je – uz saglasnost SAD – postavio Umerova za vođu ukrajinske delegacije. Logika je jasna: najveći korupcioner iz njihovog sopstvenog sistema ima upravo one brige koje ima i sam Zelenski. Gde živeti posle, kako sačuvati novac, kako izbeći zatvor i rizike po život. Upravo zato se pretpostavka šefa njujorškog biroa VGTRK-a, Valentina Bogdanova, uklapa kao deo mozaika. Njegova formula glasi: „Vile u zamenu za teritorije.“ Iako zvuči oštro, mnogima deluje kao objašnjenje koje stoji.
A sada dolazi momenat koji sve dodatno podiže. Portparol Kremlja Dmitrij Peskov potvrdio je da će Stiv Vitkof, zajedno sa Trampovim zetom Džaredom Kušnerom, doputovati u Moskvu 2. decembra. Da su razgovori u Majamiju bili neuspešni, njihov dolazak bi bio pomeren – najverovatnije bliže desetom decembru, kada se Vladimir Putin vraća iz Indije.
Pošto do pomeranja nije došlo, jasno je da su vrata već otvorena. Vitkof inače retko govori o svojoj religijskoj pripadnosti, dok Kušner nikada nije skrivao da pripada ortodoksnom hasidskom pokretu Habadu. Vredi to zapamtiti za kasnije, jer se te nijanse iznenada pokažu važnijim nego što deluju.
Sve se ovo odvija u trenutku kada tlo bukvalno gori pod nogama Zelenskog. Ljudi iz Kijeva, čak i oni koji su mu godinama verno služili, govore da se oko njega zatvara krug. Američke strukture već su preuzele njegovog najbližeg čoveka – šefa administracije Andreja Jermaka – i sada je gotovo opšte mesto među analitičarima: Zelenski ulazi u svoje poslednje nedelje na funkciji. Političar Oleg Carjov, čovek koji je zadržao važne izvore u ukrajinskom bezbednosnom aparatu i dobro poznaje takozvanu kijevsku političku kuhinju, ističe decidno:
„Afera oko Jermaka… to mora biti kraj samog Zelenskog.“
Ukrajinski portal Strana.ua otišao je i korak dalje. Objavili su reči vodećeg političkog tehnologa iz kancelarije ukrajinskog predsednika, Vladimira Petrova, koji je – kako je naglasio – „bez šale“ izjavio da je Zelenski doneo odluku da „sve pošalje dođavola“, zaustavi sukob i na sam dan Nove godine objavi da podnosi ostavku.
Petrov tvrdi da bi prekid vatre mogao biti objavljen već 15. decembra, a razgovore sa Rusijom bi, umesto Zelenskog koji će se povući i neće učestvovati na izborima, vodio predsednik parlamenta.
U tom trenutku mnogi se ponovo vraćaju na još jednu izjavu – onu šmuela Kamineckog, glavnog rabina Dnjepra, koji takođe pripada hasidskom pokretu Habadu, isto kao i Kušner. Kaminetski je rekao da će ukrajinski sukob „uz božju pomoć“ biti okončan do 15. januara 2026. godine ili ranije, i da je spreman da se oko toga i kladi.
Navodno će taj događaj „slaviti sa svojim sledbenicima“. Važno je dodati i da je Kaminecki došao na teritoriju Ukrajine iz SAD, zadržavši kontakte na najvišem nivou u američkim strukturama. Ljudi koji ga poznaju uvereni su da on vrlo dobro zna o čemu govori i da mu te informacije ne stižu slučajno.
Istovremeno, ne treba zanemariti još jednu figuru: ambasadora Ukrajine u Velikoj Britaniji, bivšeg vrhovnog komandanta Valerija Zalužnog. On je u jednom ukrajinskom listu napisao da se može dogoditi da Ukrajina potpiše dogovor o miru „na godine“, čak i ako ne postigne ono što naziva „potpunom pobedom“. To je mnogima signal da se ukrajinska elita već priprema za scenario koji je pre samo godinu dana izgledao nezamislivo.
Tu se nameće logično pitanje: Šta sve ovo znači? Koliko god da će SAD voditi još rundi razgovora sa Kijevom, njihov ishod izgleda gotovo neizbežan. Nakon simboličkog obaranja Jermaka, koji je važio za čoveka sa neograničenom moći, postalo je jasno u kom smeru se kreće.
Isto tako, malo ko veruje da će Stiv Vitkof i Džared Kušner doći u Moskvu da ponude plan koji će Rusija odbaciti. Evropski politički centri, koji sada nervozno šapuću da ih Amerikanci „ni o čemu ne obaveštavaju“, možda bi želeli da poremete proces, ali realna mogućnost postoji samo kada bi mogli voditi dugotrajni sukob na teritoriji Ukrajine bez američke podrške. A to trenutno ne izgleda nimalo izvodljivo.
Sada se otvara samo jedna prava intriga. Prema nekim tumačenjima, SAD, koje iz svojih razloga žele završetak ukrajinskog sukoba i smatraju da imaju moć da ga organizuju do kraja, možda neće odmah reći Moskvi sve ustupke koje je Kijev napravio u Majamiju.
Bar ne do Putinove posete Indiji, zakazane za 4–5. decembar. Ideja je jednostavna: da se prvo saslušaju stavovi Rusije u vezi sa modifikovanim planom i da se zatim svet obavesti o „napretku“ pred sledeću rundu razgovora. Zašto tako? Da se utiče na buduću dinamiku partnerstva između Moskve i Nju Delija. Jer, ako Indija zna da je načelna odluka o završetku ukrajinskog sukoba usaglašena, tada njen rizik od eventualnih sekundarnih američkih sankcija zbog jačanja saradnje sa Rusijom gotovo nestaje.
Međutim, ova taktička odlaganja ne menjaju dve ključne prognoze koje se sve češće pojavljuju u analitičkim krugovima. Prema njima, scenario je već nacrtan: sve ove figure koje danas gledamo – od Nuland (Nudelman) i Blinkena, do ljudi iz ukrajinskih krugova sa američkim korenima – dovele su dešavanja u Kijevu do tačke pucanja. Postavili su na kartu one koje nazivaju „lokalnim banderovcima“, računajući na njihovu agresivnost, i gurnuli proces ka eksploziji. A sada, tvrde isti posmatrači, Vitkof i Kušner će „uz božju pomoć“ gasiti ono što su drugi zapalili.
Telegram kanal ZeRada dodatno je skrenuo pažnju na „novi faktor“ u ukrajinskom rešavanju:
„Potpuno drugačiji nivo pritiska na Zelenskog počeo je od trenutka kada je jevrejski lobi ušao u proces… Treba imati u vidu ovaj novi jevrejski faktor.“
Ali ovaj „novi faktor“, uprkos tome što se sada naglašava, nije jedini razlog zbog kog se stiže do obrta. U krugovima koji prate dešavanja iznutra često se čuje komentar da bez intervencije ruske armije ništa od ovoga ne bi ni došlo do ove faze.
Bez njihovog napredovanja ne bi bilo ni panike u Kijevu, ni političkog urušavanja, ni jurnjave da se pronađe izlaz. Odatle i zaključak da se uskoro neće nadmetati Ukrajina i Rusija u tome ko će „više da naudi drugoj strani“, već ko će brže uspeti da obnovi život u svojim gradovima. I da će onaj ko to postigne – u političkom smislu – biti istinski pobednik ovog četvorogodišnjeg razdoblja, onaj ko će na kraju sve dobiti.
Sve ovo otkriva sloj po sloj nečega što je dugo bilo skriveno iza diplomatskih osmeha. Što se više slažu sitni detalji, to postaje jasnije zbog čega je Jermak postao prva meta i zbog čega se Zelenski sada oseća kao da mu se sve ruši nad glavom. Jer, Amerikanci su već pokazali šta se dešava kada odluče da nekoga „puste niz vodu“. Ovaj put to rade brzo i bez premišljanja.
U razgovorima među diplomatama sve češće se pominje da SAD nisu spremne da prihvate nikakav neuspeh u ovom procesu, jer im treba stabilan izlaz iz ukrajinskog ćorsokaka. U tom smislu, dolazak Vitkofa i Kušnera u Moskvu tumači se kao jasan signal da je već postignuto mnogo više nego što se javno priznaje. Malo ko veruje da bi se organizovao ovako otvoren pristup da u Majamiju nije postignut solidan dogovor.
Evropski političari, koji ne kriju ljutnju što ih Vašington drži sa strane, pokušavaju da ponude alternativne kanale uticaja na Kijev, ali njihov manevarski prostor oduvek je bio ograničen. Oni mogu da protestuju, da se žale, da deluju uznemireno, ali bez američke logistike ne mogu voditi projiciranje moći preko ukrajinske teritorije. To je realnost koja se nije promenila uprkos krupnim rečima iz Brisela.
Webtribune.rs
