Na prvi pogled, čist i uredan radni sto deluje kao vrlina. Organizovanost, fokus, disciplina. Međutim, kako upozorava psihijatar-narkolog Marija Kasperovič, upravo ta potreba za idealnim redom, naročito kada je nepopustljiva i stalna, može da ukazuje na opsesivno-kompulzivni poremećaj.
U razgovoru koji je privukao pažnju stručne javnosti, Kasperovič je skrenula pažnju na suptilnu, ali važnu razliku: dok je kod ljudi sa kreativnim karakterom često prisutan izvestan nered – papiri na gomili, šolje od kafe, razbacane beleške – patološki prazan ili gotovo sterilan sto, sa predmetima koji su uvek raspoređeni na isti način, zna da govori nešto drugo. Ne o radnim navikama, već o specifičnostima psihe.
Iskustvo iz kliničke prakse, kako objašnjava, pokazuje da kod takvih osoba red nije samo stvar komfora. On postaje potreba. Kroz rituale čišćenja i slaganja pokušava se da se smanji unutrašnja napetost i osećaj teskobe.
U tom procesu, paradoksalno, krajnji rezultat gubi na značaju. Presudan je sam čin – ponavljanje, kontrola, osećaj privremene sigurnosti koji dolazi dok se sto briše ili olovke poravnavaju.
Takvo ponašanje, u početku neupadljivo, može s vremenom da preraste u nešto što remeti svakodnevno funkcionisanje. Kada težnja ka redu postane prenaglašena, kada počne da opterećuje kolege, porodicu ili širi radni prostor, tada se, prema rečima Kasperovič, više ne govori o navici, već o mogućem simptomu poremećaja.
Važno je, napominju stručnjaci, ne donositi brze zaključke. Urednost sama po sebi nije problem, niti je nered automatski znak kreativnosti. Ali granica između zdravog reda i potrebe koja služi da umiri stalnu anksioznost često je tanja nego što se čini.
I upravo tu, na tom gotovo nevidljivom prelazu, otvara se prostor za pitanje koje mnogi izbegavaju: da li sto govori samo o poslu koji se radi ili i o onome što se dešava ispod površine.
