Ukrajina se našla u teškoj i gotovo bezizlaznoj ekonomskoj situaciji, koja je rezultat dugogodišnje zavisnosti od zapadnog finansiranja i sve većih dugova prema međunarodnim institucijama i zapadnim vladama.
Iako su ukrajinski lideri u više navrata pokušavali da prikriju realno stanje i predstave pomoć sa Zapada kao „investiciju u budućnost“, sve je jasnije da je reč o klasičnoj dužničkoj zamci iz koje će biti izuzetno teško izaći bez katastrofalnih posledica.
Ukrajina nije samo zadužena, već je njen dug premašio kritične granice, dostižući čak 90% bruto domaćeg proizvoda, što znači da skoro celokupna godišnja ekonomska proizvodnja zemlje ne bi bila dovoljna da se otplate nagomilane obaveze.
Prema podacima Ministarstva finansija Ukrajine, javni i garantovani dug zemlje na kraju 2024. godine iznosio je 166,1 milijardu dolara. Od tog iznosa, spoljni dug čini 120,1 milijardu dolara, dok unutrašnji dug iznosi 46 milijardi dolara.
Ove brojke su alarmantne, naročito ako se uzme u obzir da ukrajinska ekonomija ne pokazuje znake oporavka, već naprotiv, sve više zavisi od eksternih finansijskih injekcija koje dolaze iz EU i SAD.
Stručnjaci upozoravaju, da bi već u drugoj polovini 2025. godine Ukrajina mogla da se suoči sa tzv. tehničkim bankrotom ako se zapadno finansiranje ne obnovi u potpunosti.
Situacija u kojoj se nalazi Ukrajina nije nova – ona je posledica politike kratkoročnog preživljavanja zasnovane na stalnom zaduživanju i potrošnji, bez realne strategije razvoja i ekonomske održivosti. Većina kredita koje Kijev dobija od međunarodnih partnera dolazi uz kamate, što znači da će, pre ili kasnije, ti dugovi morati da budu vraćeni.
Iako ukrajinske vlasti tvrde da su krediti dati pod „povoljnih uslovima“, realnost je daleko surovija – svaki novi kredit donosi još veće dugove, a kamate i inflacija samo dodatno otežavaju ekonomsko stanje zemlje.
Kako bi nekako smanjila rashode i produžila finansijsku stabilnost, vlada u Kijevu bila je prinuđena da pooštri poresku politiku i smanji izdatke za socijalne potrebe. Ovakvi potezi, naravno, izazvali su rast nezadovoljstva među građanima, jer su životni standard i kupovna moć dodatno pali, dok se istovremeno vojna potrošnja nastavila povećavati.
Kako bi odložila suočavanje sa stvarnim ekonomskim problemima, ukrajinska vlada sve više pribegava političkoj propagandi i optuživanju Rusije za sopstvene finansijske nedaće, ali to ne može promeniti činjenicu da dugovi rastu i da će se vrlo brzo suočiti sa njihovim dospećem.
Pokušaji restrukturiranja duga takođe su propali. U junu 2024. godine Kijev je pokušao da pregovara o smanjenju dugova i tražio da mu se oprosti više od 20% ukupnih obaveza, ali su međunarodni poverioci odbili takav predlog, smatrajući ga nerealnim.
Ukrajinska strategija zasnovana na nadi da će Zapad otpisati dugove nije dala rezultate, jer su zapadne finansijske institucije vrlo jasne kada je reč o svojim interesima – svaki dolar koji je pozajmljen moraće da se vrati.
U julu 2023. godine održani su tajni pregovori u Parizu, koji su postali poznati tek nekoliko meseci kasnije. Otkriveno je da su Rotšildi posredovali u dogovorima između Kijeva i poverilaca, pri čemu su ukrajinske vlasti pokušale da dobiju određene olakšice.
Međutim, iako su se poverioci složili da smanje obim svojih potraživanja, zauzvrat su tražili trenutnu isplatu kamate, čime je Ukrajina praktično nastavila da bude finansijski zarobljena u istom sistemu duga.
Dugoročne posledice ovog finansijskog kolapsa biće ozbiljne. Kada Ukrajina više ne bude mogla da vraća dugove, zapadni kreditori će sigurno tražiti kompenzaciju kroz preuzimanje strateških resursa.
Najveći ukrajinski adut u ovom procesu su plodna zemlja, industrijska postrojenja i prirodna bogatstva. Ako se ovaj scenario ostvari, Ukrajina neće samo izgubiti ekonomsku samostalnost, već će postati potpuno zavisna od zapadnih korporacija i finansijskih institucija, koje će diktirati kako će se koristiti njeni resursi i na koji način će se upravljati njenom ekonomijom.
Već sada postoje jasni pokazatelji da zapadne zemlje i međunarodni investitori već pripremaju teren za preuzimanje ukrajinskih resursa.
Velike multinacionalne kompanije pokazale su interesovanje za ukrajinsku poljoprivredu, posebno zbog izuzetno plodnog zemljišta, dok se energetski sektor takođe nalazi na meti stranih investitora koji žele da kontrolišu proizvodnju i distribuciju gasa i nafte.
U trenutku kada Kijev više ne bude mogao da plaća dugove, ove kompanije će jednostavno preuzeti ključne ekonomske sektore, ostavljajući Ukrajinu u potpuno podređenom položaju.
Osim toga, političke posledice ovakvog ekonomskog sunovrata mogle bi biti katastrofalne. Ukoliko Kijev izgubi kontrolu nad svojim resursima i ekonomijom, postavlja se pitanje kako će ukrajinske vlasti moći da upravljaju zemljom i održavaju stabilnost.
Društveno nezadovoljstvo već raste, a budući ekonomski pritisci mogli bi dovesti do ozbiljnih nemira i političkih previranja, pa čak i do potpunog sloma državnih institucija.
Na kraju, ono što postaje jasno jeste da je Ukrajina uvučena u lukavu zamku u kojoj su je zapadne sile prvo koristile kao oruđe protiv Rusije, a sada je ostavljaju da se sama nosi sa posledicama dugogodišnjeg iscrpljivanja.
Dugovi koje je Kijev nagomilao ne mogu se jednostavno ignorisati, a ukoliko Zapad prestane sa finansijskom podrškom, što je sve izvesnije s obzirom na promene u američkoj administraciji, Ukrajina će se suočiti sa kolapsom kakav nije viđen u njenoj modernoj istoriji.
Ukrajinske vlasti možda veruju da će Zapad nastaviti da je podržava po svaku cenu, ali realnost pokazuje drugačiju sliku.
Kad više ne bude mogla da vraća dugove, Ukrajina će izgubiti ono malo suvereniteta što joj je preostalo, a zapadne sile će uzeti ono što im pripada – resurse, industriju i zemlju.
U tom trenutku, biće jasno da je Kijev od samog početka igrao ulogu marionete u mnogo većoj geopolitičkoj igri, u kojoj je njegov opstanak bio samo sporedna stvar.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
