UDARNO: Ono o čemu niko ne govori – U Evropi na hiljade kompanija obustavlja proizvodnju – KINESKA OSVETA

Međusektorska grupa evropskih kompanija za proizvodnju i upotrebu metala objavila je upozorenje na katastrofalne posledice nedostatka kineskog magnezijuma i pozvala na akciju protiv neposrednog rizika od gašenja proizvodnje u Evropi.

Pošto Evropska unija gotovo u potpunosti (95 odsto) zavisi od Kine u ispunjavanju svojih potreba za magnezijumom, evropske industrije koje proizvode i koriste aluminijum, liveno gvožđe i čelik, kao i njihovi dobavljači sirovina, već osećaju posledice od nestašice.

U budućnosti, problem preti da se proširi na hiljade evropskih preduzeća i ugrozi milione radnih mesta, uključujući ključne sektore kao što su automobilska industrija i građevina.

Autori apela cene magnezijuma u Evropi u iznosu od 10-14 hiljada dolara po toni nazivaju iznuđivačkim potezom, s obzirom na cenu od dve hiljade dolara na početku godine.

Pratite naše odabrane najbolje vesti na mreži “Telegram” na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE

Predviđaju da će do kraja novembra rezerve magnezijuma u Evropi definitivno nestati, što će dovesti, ako ne do potpunog kolapsa, onda do veoma ozbiljnih problema u evropskoj industriji.

Šta se zapravo dogodilo i koji su razlozi za to?

Za početak, treba napomenuti da magnezijum ima široku upotrebu u metalurškoj i mašinskoj industriji. Magnezijum je najlakši građevinski materijal u komercijalnoj proizvodnji.

Legure magnezijuma teže četiri puta manje od čelika. Osim toga, magnezijum je veoma lak za obradu. Stoga je njegovo glavno polje primene kao laki konstrukcijski metal u legurama. Dosta se koristi u automobilskoj i avio industriji.

Kina obezbeđuje 80-85 odsto ukupne svetske proizvodnje magnezijuma poslednjih godina. Inače, Rusija, koja poseduje najveće rezerve ovog metala na svetu, proizvodi negde oko 13-15 puta manje od Kine.

Ali, da se vratimo na problem nedostatka magnezijuma u Evropi. Trošeći oko 17 odsto svetskog magnezijuma, sama Evropa proizvodi minimalne količine tog magnezijuma. Dakle, gotovo u potpunosti zavisi od snabdevanja iz Kine. Međutim, kineska vlada je u septembru odlučila da zatvori 35 od 50 topionica i da prepolovi proizvodnju u preostalim. To je zapravo dovelo do tako snažnog deficita.

Postavlja se logično pitanje: Zašto je Kina drastično smanjila proizvodnju magnezijuma?

Odgovor je jednostavan – zbog energetske krize, koju je izazvala zapadna zelena agenda. Zbog same „zelene tranzicije“ ka neutralnosti ugljenika koju Zapad nameće sebi i ostatku sveta.

Kao deo ispunjavanja ovih zahteva, Kina ne samo da je obećala da će postići pomenutu neutralnost ugljenika do 2060. godine, već je počela vrlo aktivno da se kreće u tom pravcu. Kina je u julu uvela novi sistem za razmenu kvota za emisiju CO2 . Kina je i pre toga počela aktivno da zatvara rudnike uglja – za nekoliko godina zatvoreno je na stotinu.

U septembru, zemlja se suočila sa teškom energetskom krizom, koju je trebalo rešavati ne samo otvaranjem prethodno zatvorenih rudnika, već i direktivnim smanjenjem potrošnje električne energije.

Inače, problem nedostatka magnezijuma je već stigao do Severne Amerike. Kanadska kompanija za proizvodnju legure aluminijum-magnezijum Matalco Inc. prošle nedelje saopštila je kupcima da je dostupnost magnezijuma „presušila“ i da će, ako nestašica potraje, morati da smanji proizvodnju i isporuke sledeće godine.

EU trenutno vodi pregovore sa Kinom kako bi je podstakla da poveća proizvodnju magnezijuma. Ali, naravno, bez pružanja pomoći u vidu dodatnih zaliha energije: pretpostavlja se da Kinezi moraju da pronađu dodatnu energiju da sami zadovolje evropske potrebe.

Ali da li je problem samo sa magnezijumom?

Prošle godine se u svetu pojavio nedostatak čipova, zbog čega je automobilska industrija (i ne samo ona već mnoge druge) pretrpela i nastavlja da trpi gubitke, pošto nije bilo moguće izboriti se sa nedostatkom čipova.

Nedavno se govorilo i o sasvim drugačijoj vrsti nestašice – manjku vozača kamiona, koji se posebno akutno manifestuje u Velikoj Britaniji. Razvoj događaja bio je sledeći: nakon prinudnog povećanja plata kamiondžijama, Britanija se suočila i sa velikim nedostatkom vozača autobusa.

Svi su čuli i za nestašicu uglja i gasa u Evropi (i u jugoistočnoj Aziji, takođe). Do proleća, u Evropi se predviđa nedostatak đubriva. Osim toga, ceo svet je takođe na ivici deficita bakra – njegove akcije na londonskoj berzi pale su na rekordno nizak nivo za pola veka trgovanja, a cena je porasla za jedan ipo put za godinu dana.

Spisak je dug i svi ovi problemi nisu samo povezani sa pandemijom COVID-19. Svi oni su manje-više generisani delovanjem Zapada. Prvo, specifičnim metodama suočavanja sa krizom, zasnovanim na emisiji nezamislivih i neobezbeđenih obima svetskih valuta (pre svega dolara).

Drugo, Zapadom inspirisana „zelena tranzicija“, koju, u svom promovisanom obliku, nije toliko briga za prirodu koliko za održavanje ekonomske superiornosti na račun drugih zemalja.

U pozadini ovih akcija, inflacija, situacione nestašice raznih dobara i trajne manifestacije energetske krize širom sveta postaće sve uobičajenije, kako danas sve češće vidimo fotografije polupraznih polica u američkim supermarketima koje podsećaju na tezge sovjetskih prodavnica na prelazu iz 1980-ih u 90-e.

Webtribune.rs