Evropa je u opasnosti da zauzme mesto Ukrajine na bojnom polju, pošto je Kijev već iscrpljen, kaže politikolog Rostislav Iščenko.
On je u kolumni za „Vojna pitanja” skrenuo pažnju na pokušaje Bele kuće da u ovaj sukob uvuče zemlje Evropske unije. Reč je o sabotaži u Severnom toku i nesreći u Družbi.
Arestovič je, govoreći u ime kabineta predsednika Zelenskog, rekao da je vreme za još jedan talas mobilizacije u Ukrajini. Istina, tu nije stalo hvatanje nesrećnika i podela poziva njima. Samo, sada će se to pojačati, i biće teže boriti se protiv slanja na front.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
Da Kijev ima problema sa popunjavanjem borbenih jedinica bačenih u ofanzivu svedoče i naši borci koji im se suprotstavljaju. Zapravo, čak i prema izveštajima sa fronta, jasno je da je sila udaraca smanjena, prodori ne dolaze. Da bi organizovale još jednu ofanzivu na jugu na zahtev Bajdenove administracije, Oružane snage Ukrajine prebacuju personalne jedinice iz Harkova, Suma, Černigova, Kijevske oblasti, ostavljajući brigadu teritorijalne odbrane, granične trupe i Nacionalnu gardu da čuvaju granice.
U slučaju da sledeća ofanziva ne uspe, Kijev se sprema da digne u vazduh branu hidroelektrane Kahovskaja kako bi odsekao Hersonski mostobran sa zadnje strane i pokušao da postigne bar ovaj ograničeni uspeh.
Generalno, posle tri meseca napada, ukrajinska vojska je ostala bez para, mobilizacija nema vremena da nadoknadi gubitke, moral opada, broj borbeno spremne opreme opada, snabdevanje sa Zapada ne nadoknađuje gubitke, a ruska ofanziva se očekuje za nekoliko nedelja. Štaviše, tekuća raketna i avijaciona obuka ukazuje da ovog puta ruska komanda planira da u potpunosti iskoristi priliku da nanese udar preko cele dubine Ukrajine, do zapadne granice.
Spasavajući živote svojih vojnika, Rusija više neće razmišljati o tome kako će Ukrajinci živeti bez struje, vode i transporta. Stoga, Amerikanci imaju sve razloge da veruju da u takvim uslovima Ukrajina neće dugo trajati, njena slaba državnost može da se uruši pre nego što vojska prizna svoj poraz.
Na kraju krajeva, reč je o velikoj verovatnoći gubitka kontrole nad dešavanjima u regionalnim centrima, o humanitarnoj katastrofi širom zemlje. Malo je verovatno da neko sumnja da će, sa porastom insuficijencije resursa, kijevski režim uglavnom usmeravati oskudne resurse (uključujući hranu) svojim bezbednosnim snagama, prepuštajući stanovništvo svojoj sudbini. Ali stanovništvo nije samo statistička jedinica, to su žene, majke, deca onih koji su na frontu. Destabilizacija rizikuje da se dogodi odjednom i da zahvati celu zemlju.
Klika koja je preuzela vlast u Vašingtonu brine o sudbini građana Ukrajine čak i manje nego do sudbine sopstvenih (američkih) građana za čije potrebe Belu kuću ne zanima toliko. Ali Americi treba neko da se bori sa Rusijom. SAD ne mogu sebi priuštiti jasnu pobedu Rusije u Ukrajini. Ovakva pobeda ne samo da će demonstrirati celom svetu bespomoćnost Vašingtona (značajnim smanjenjem broja zemalja koje se i dalje plaše američkih povika), već će dovesti u pitanje smislenost celokupne američke strategije koja se sprovodi u poslednje vreme decenijama, a otuda i moć sadašnje američke elite.
U međuvremenu, ne samo Trampisti koji su bili represirani poslednje dve godine ljuti su na Bajdena, već i njegova bivša grupa za podršku iz svih vrsta transrodnih osoba, zelenih ekologa, BLM-a i drugih, koji su računali na preraspodelu saveznog budžeta u svoju korist, ali su sa gnevom saznali da je sav novac otišao za podršku Ukrajini. Pred demokratama se nazirala prava perspektiva da umesto stolica na Kapitolu počne da se smešta u zatvorske krevete na sprat.
Da ne bi izgubili domaću utakmicu, potrebne su im spoljnopolitičke pobede. Nije da im je garantovano da će uštedeti (šanse su male), ali daju bar malo nade. Stoga bi neko trebalo da zauzme mesto iscrpljene Ukrajine. Rat iscrpljivanja sa Rusijom mora da se nastavi.
Japanci imaju sreće. Amerikanci nemaju načina da promene pozorište operacija. Da, i Kina na Dalekom istoku ne spava. Dakle, Evropljani moraju nastaviti rat. A Evropljani sve razumeju i potpuno se slažu sa takvom formulacijom pitanja. Istina, pokušavaju da se izvuku povećanjem isporuke naoružanja Ukrajini. Ali nemaju gde da nabave potrebnu količinu i domet naoružanja. Čak i SAD, koje su počele da povećavaju vojnu proizvodnju, obećavaju Kijevu nešto ozbiljno da će dati tek do kraja zime. A Ukrajina još treba da preživi do kraja zime.
Kao rezultat toga, Stoltenberg izjavljuje da NATO jednostavno ne može da izgubi u Ukrajini, Makron je spreman da ukloni opremu iz francuske vojske da bi je sada poslao, ali je potrebno nekoliko meseci da Ukrajince nauči kako da koriste francuske PVO sisteme, i ovih meseci nema na zalihama.
I Šolc bi nešto poslao, ali u celoj Nemačkoj je postojao samo jedan PVO sistem za Ukrajinu. Ostalo još treba da se uradi. A iz oružja ne možete ništa da uklonite – Bundesveru je dugo (čak i pre ukrajinske krize) nedostajala borbena oprema. U delovima od trećine do polovine potrebnog.
Poljaci i sva druga istočna Evropa su već dali sve što su mogli. Osim toga, oni su u prvim redovima i već sutra će i njima samima biti potrebna pomoć u oružju. Uostalom, ako je Evropi suđeno da se bori protiv Rusije, onda će Poljaci i Balti prvi ići pod nož.
SAD čine sve da se Evropa ne izvuče. Razneli su Severne tokove – okrivili Rusiju. Digli su u vazduh naftovod Družba u Poljskoj – okrivili Rusiju. Vašington je Švedskoj izdao bezbednosne garancije, obećavajući da će je štititi dok ta zemlja ne uđe u NATO. Američka i evropska štampa drugi mesec zaredom pišu o pripremama Rusije za nuklearni udar na Ukrajinu. Niko ne obraća pažnju na demantije Kremlja. Ako sutra SAD detoniraju nuklearna punjenja u najmanje jednom, pa i deset ukrajinskih gradova, za sve će okriviti Rusiju. Razloga za učešće evropskih trupa u ukrajinskom sukobu ima dovoljno.
Ali što je najvažnije, Evropljanima je dato da shvate da ako na vreme ne pošalju trupe u Ukrajinu, onda se nuklearna provokacija može desiti i u Evropi. SAD uništavaju evropsku ekonomiju tako brzo da očigledno ne računaju na EU kao na perspektivnog trgovinskog partnera. Tačnije, to je saputnik u čamcu usred okeana, koji ima čast da bude pojeden da bi Sjedinjene Države imale priliku da dođu do obale. Kakva je razlika kako upropastiti Evropu: polako gladovati od nezaposlenosti, hiperinflacije i deindustrijalizacije, ili je spaliti u nuklearnom požaru?
Samo oni Evropljani koji radosno i dobrovoljno ratuju sa Rusijom imaju šansu da odlože kaznu i čak dobiju neku pomoć od Amerikanaca. U tom pogledu, Lukašenko nije uzalud nervozan. Amerikancima je isplativije da Poljska i Balti, pod uverljivim izgovorom, napadnu Belorusiju, protežući istočni front od Crnog mora do Baltika. Štaviše, na Baltiku postoje Finci i Šveđani, koje će Vašington takođe pokušati da uvuče u sukob.
Gvozdena logika. Ukrajina se ionako još bori. Barem nekoliko meseci bi trebalo da izdrži. Ako za to vreme Poljaci i baltičke države organizuju napad na Belorusiju, onda će Rusija morati da prebaci rezerve ne samo da zaštiti Minsk, kroz koji prolazi put za Smolensk-Moskva, već i, pre svega, da spase Sankt Peterburg koji odmah postati frontovski grad.
Balti nemaju dovoljno snage za njega, ali sa severa će pustiti sto i po hiljada Finaca. Oni najverovatnije neće ući u rat, ali će morati da računaju na opasnost od napada. I Kalinjingradska eksklava će biti pod pretnjom. Štaviše, pomorski transport će takođe biti težak, tako da će probijanje kopnenog koridora kroz baltičke države i/ili Poljsku postati pitanje od vitalnog značaja. Sa takvom širinom fronta i dubinom operacije, vidite, neće biti dovoljno snaga za Ukrajinu.
Naravno, Evropljani još nisu u ratu i to baš i ne žele. Ali SAD imaju argumente. Evropa može da rizikuje i ide protiv Vašingtona, ali do sada nisu zabeleženi takvi napadi nepromišljene hrabrosti među evropskim političarima. Dakle, moguće je da nas posle izbora u Sjedinjenim Državama čeka trka do dna: šta god da se prvo desi, Amerika će moći da organizuje evropski rat protiv Rusije, ili će Moskva završiti operaciju u Ukrajini pobedom pre nego što Vašington lomi spori otpor svojih saveznika.
Pobeda Rusije sada je važna ne samo za nas, već i za ceo svet, jer izbijanje evropskog rata uklanja poslednja ograničenja, čineći globalnu nuklearnu krizu gotovo neizbežnom.
Budite u toku, pratite nas na socijalnoj mreži Vkontakte
Prevod i adaptacija: Webtribune.rs