Povratkom na ključno mesto „KosovE“, Aljbin Kurti postao najozbiljniji, najjači i „najdugoročniji“ igrač, koji će sprovesti najširi plan za priznanje „kosovske državnosti“
Početak marta u Srbiji 2021. godine obeležen je napadom na Srbiju u međunarodnom političkom i medijskom spektru u vezi sa „kosovskim problemom“. „Sezonu“ je otvorio američki Stejt department, 2. marta 2021. godine, izražavajući „američku podršku dijalogu koji predvodi EU, čiji je cilj normalizacija i sveobuhvatni sporazum sa uzajamnim priznanjem“[1].
Podsetimo, u pismu američkog predsednika Džozefa Bajdena upućenom Aleksandru Vučiću na Dan državnosti Srbije, naznačeno je da Sjedinjene Države očekuju da Srbija zaključi „sveobuhvatan sporazum o normalizaciji odnosa sa Kosovom, koji je usmeren na međusobno priznanje, “kao i nastavak procesa evropskih integracija[2].
Američki diplomata, čija sfera nadležnosti uključuje zapadni Balkan, Metju Palmer, pojasnio je 3. marta da je cilj američkih administracija (Tramp i Bajden – A.F.) „da dijalog o Kosovu završe uzajamnim priznanjem“, „Sjedinjene Države bi želele da vide pravno obavezujući ugovor o punoj normalizaciji Srbije i Kosova, koji otvara jasan put ka evropskim integracijama“[3].
Izaslanik EU za dijalog Beograda i Prištine, Miroslav Lajčak, koji je posetio region početkom marta kako bi pripremio teren za nastavak dijaloga, izrazio je izuzetnu misao, da od septembra na Kosovu nije bilo zadovoljavajućeg nivoa političkog jedinstva za nastavak dijaloga[4].
U „Republici Kosovo“ među „političkom elitom“ – bivšim liderima Oslobodilačke Vojske Kosova (OVK) i njihovim saučesnicima, apsolutna konstanta je saglasnost po pitanju sticanja potpunog suvereniteta i nezavisnosti kvazidržavne formacije, uključujući i članstvo u UN. Nijedan od autoritativnih albanskih klanova, svako na svoj način – R. Haradinaj, H. Tači, A. Kurti – nije pristao na ustupke na račun „suvereniteta Kosova“.
Svi pokušaji da se Tači predstavi kao pobornika ideje predsednika Srbije Aleksandra Vučića (koja nikada nije bila jasno ni izražena, ali koja zbog toga nije izgubila svoju punu nelegitimnost) o „razgraničenju“ ili „razmeni“ pojedinih srpskih teritorija regiona za određene „albanske teritorije“ centralne Srbije, poraženi su javnim izjavama Tačija, u kojima je on, u svojstvu razmene ili zamene, zahtevao samo povećanje teritorija „KosovE“ na račun srpskih zemalja.
Trenutna transformacija u političkom prostoru „KosovE“ vredna je pažnje: prema rezultatima prevremenih parlamentarnih izbora održanih 14. februara 2021. godine, Samoopredeljenje je odnelo ogromnu pobedu (preko 47,63%), odnosno mesto „premijera“ ponovo je preuzeo njegov stalni lider Aljbin Kurti. Karakteristike ovog, najpopularnijeg u ovom trenutku, „kosovskog“ političara su: pažljivo razvijena ideološka paradigma i podjednako dosledna i promišljena strategija i taktika političkih aktivnosti.
Kurti je uporno sledio svoj put dugi niz godina, predstavljajući sobom svetli i utilitarni kontrast ne samo „Kosovskim“, već i balkanskim političarima uopšte. Promišljenost svakog njegovog postupka, integracija čak i najšokantnijih poteza u jedinstvenu dugoročnu shemu navodi na zaključak da je za Zapad on političar na nivou, kome se može poveriti misija konačnog priznavanja nezavisnosti KosovE i njegovog dovođenja u pristojan spoljašnji vid.
Podsetimo da je osnova sporazuma iz 1980-ih na liniji Regan-Jovan Pavle II za uništavanje komunističkih režima u Evropi, uključujući tu i Jugoslaviju, davala Nemačkoj ulogu „palioca fitilja“ lokalnih ratova, pa su gotovo svi antijugoslovenski ekstremisti bili povezani sa nemačkom obaveštajnom službom BND, koja ih je naoružavala, obučavala i pripremala za buduće „događaje“.
Aljbin Kurti i dalje ostaje lojalan svojim nemačkim partnerima, a njegovo svrgavanje sa mesta premijera ukazuje na sukob suverenista Donalda Trampa i duboke države, koji je kulminirao sukobom između proameričkih i pronemačkih političara u otcepljenoj Prištini.
Nakon potpisivanja sporazuma o normalizaciji odnosa, kako je specijalni predstavnik EU za dijalog Priština-Beograd, Miroslav Lajčak jasno naznačio, mora da prođe proces usklađivanja nacionalnog zakonodavstva sa obavezama koje proizilaze iz ovog međunarodnog sporazuma. Naravno, govorimo o Ustavu Srbije koji govori o teritorijalnom integritetu države, čiji je južni region Kosovo i Metohija sastavni deo.
Ali ni međunarodno ni domaće pravo nije dekret za „međunarodnu zajednicu“. Lajčak obaveštava da „znamo da u preambuli Ustava Srbije postoji odredba da je Kosovo sastavni deo Srbije“, ali „pristupanje međunarodnim dogovorima zahteva promenu nacionalnog zakonodavstva“, a „Srbija ne krije činjenicu da je ustavni amandman na dnevnom redu“[5].
Treba li shvatiti formulaciju da „Srbija ne krije“ kao činjenicu da Aleksandar Vučić, suprotno ustavnim ovlašćenjima predsednika (u Srbiji, parlamentarnoj republici, spoljnopolitički kurs formira i sprovodi premijer zemlje, ministar pod kontrolom parlamenta), šalje signale spremnosti za izmenu ustavnog zakonodavstva zemlje u tom smeru?
Naglasimo da su teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije, kao i bilo koje druge države, pre svega zagarantovani Poveljom UN i čitavim kompleksom međunarodnih pravnih akata o teritorijalnom integritetu, koji čine osnovu Jaltskog-Potsdamskog sistema međunarodnih odnosa.
Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija je suvereni deo Republike Srbije, tj. autonomija u okviru ustavnog i pravnog poretka Srbije, što je potvrđeno Mirovnim ugovorom u Bukureštu 1913, Srpsko-turskim ugovorom 1914. (kojim su uspostavljene nove međunarodne granice na Balkanu), kao i Rezolucijama Saveta bezbednosti UN br. 757 i 777 iz 1992. Pariskim sporazumom iz 1995, Rezolucije Saveta bezbednosti UN-a br. 1160, 1199 i 1203 iz 1998.
Vojna agresija NATO-a završena je potpisivanjem Vojno-Tehničkog sporazuma (9. juna 1999), 10. juna, Rezolucija Saveta bezbednosti UN br. 1244. Ova dva poslednja dokumenta su međunarodno-pravni akti za rešavanje situacije, i na najneposredniji način doprinose očuvanju Kosova i Metohije u granicama Srbije.
U Rezolucijama Saveta bezbednosti UN br. 1160, 1199 i 1203 iz 1998. godine, na kojima se zasniva Rezolucija br. 1244, termin „status Kosova“ odnosi se na samoupravu i autonomiju pokrajine u sastavu Srbije. Shodno tome, svrhu Rezolucije 1244 – „određivanje statusa Kosova i Metohije tokom pregovora“[6] – treba tumačiti isključivo kao pronalaženje oblika autonomije ili samoupravne pokrajine u sastavu Republike Srbije.
Prebacivanje definisanja oblika autonomije pokrajine iz kategorije unutrašnjih pitanja Srbije u rang pitanja koja se rešavaju pregovorima, iako je internacionalizovalo pitanje „statusa KiM“, ipak nije promenilo njegov jedini cilj, koji je samo razvoj modela samouprave za Albance u granicama Srbije.
Odnosno, ne samo Ustav Srbije i ne samo Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244, već čitav kompleks modernog međunarodnog prava garantuje teritorijalni integritet i suverenitet srpske države. Ustav Srbije može biti izmenjen, Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN može biti zamenjena novom, ali to ne menja ništa u osnovnoj zakonskoj odredbi da je Srbija suverena država čiji je teritorijalni integritet, kao i svake druge države nepovrediv.
Štafetnu američku palicu preuzela je Nemačka, čiji je ministar spoljnih poslova, Hajko Mas, uoči posete srpskog ministra spoljnih poslova Nikole Selakovića, primetio da se „ujedinjena Evropa ne završava na spoljnim granicama Evropske unije, a strateški suverenitet Evrope je nemoguće zamisliti bez bliskih veza sa zapadnim Balkanom[7].
Ovako nadahnjujuća teza o panevropskom vangraničnom jedinstvu, najverovatnije, sadrži neprijatnu poruku srpskim vlastima da u zamenu za predaju Kosmeta možete dobiti životno važni tapšanje po ramenu sa iskrenim govorima o jedinstvu Evropskih naroda. Nemački ambasador u Srbiji, Tomas Šib, istakao je 21. marta zajednički cilj SAD i Nemačke – „potpunu normalizaciju odnosa Beograda i Prištine“, a za „obnavljanje dijaloga potrebno je samo sačekati formiranje nove vlade u Prištini[8].
Viola von Kramon-Taubadel, izvestilac Evropskog parlamenta za Kosovo, 20. marta razjasnila je situaciju Vučiću, a istovremeno ga je, poput Lajčaka, izvela „na čistac“. Prvo, prema njenim rečima, pristupanje Srbije EU neće biti „cena koju treba platiti za Kosovo“, kako se nadao Vučić, već je „priznavanje Kosova uslov za dalji napredak u pregovorima između Srbije i Evropske unije. Ovo je jasno saopšteno Beogradu“.
Ezopovski jezik evropskih birokrata često je suprotan opšteprihvaćenom značenju. U ovom slučaju, „napredak“ može značiti, na primer, zamenu zloglasnog sendviča sa tunjevinom, kojim su poslužili predsednika Srbije prilikom jedne runde pregovora u Briselu, za standardni MekDonaldsov hamburger i ništa više.
Srbija ne treba da očekuje ništa više, jer se od NATO vojne agresije 1999. godine nad njom sprovodi kontinuirani, ritualni obračun, u kome se metodično i progresivno ona lišava svog suvereniteta, nacionalnog bogatstva i, što je najvažnije, nacionalnog identiteta. Ovo je jedini proces koji se u odnosu na Srbiju može identifikovati od strane kolektivnog Zapada – u suprotnom smeru procesa jednostavno nema.
Međutim, još vredniji pažnje je nastavak izjave Viole von Kramon-Taubadel o „primljenim signalima“ od strane predsednika Vučića, koji je „svojevremeno rekao da će jednog dana biti stvari koje će Srbija morati da proguta i koje joj se neće svideti mnogo[9]. Obratimo pažnju na izraženu „estetiku gaulajtera“ u retorici A. Vučića i istovremeno izraženu želju da se „uvuče gazdi“.
Drugi izvestilac za Kosovo, Lukas Mandl (poslanik u austrijskom parlamentu), ne manje otvoreno, izrazio je buduće pravce „rada na Kosovu“, što je direktno povezano sa promenljivim odnosom Zapada prema Kurtiju. Mandl je primetio sledeće: „Prevladali smo iracionalne sukobe između etničkih grupa, nacija i religija ili ideologija“; „Kosovo se mora integrisati u Evropu“; „Kosovo bi trebalo da postane Silicijumska dolina Evrope – njegovi mladi ljudi žele da uče i da se bave poljima informacionih nauka i novih tehnologija.“ Istovremeno, u vezi s ozloglašenom „razmenom teritorija“, istakao je da „ideja razmene teritorija između Srbije i Kosova nema podršku EU – stav Brisela je jasan, to je da postojeće granice moraju biti poštovane na celom Balkanu[10].
Dakle, Viola fon Kramon-Taubadel i Lukas Mandl, blago zamerajući Kurtiju zbog bivšeg „populističkog nacionalizma“, primećuju da je „on odavno prevaziđen“, i da je Kurti (brzinom munje! – A.F.) „evoluirao u umerenog političara. Što se, navodno, manifestovalo tokom njegove predizborne kampanje, u kojoj tema nekakve „velike Albanije“ nije igrala nikakvu ulogu“, dok činjenica da je Kurtijeva stranka, Samoopredeljenje, otvorila ogranke u Albaniji i severnoj Makedoniji, prema Fon Kramon, „nema posebne vrednosti“.
Trećeg marta 2021. godine niko drugi do Kurti nije izjavio da je „ujedinjenje Kosova i Albanije istorijska namera i želja svih Albanaca“[11].
U početku, od ulaska u kosovsku političku arenu 2010. godine, pokret Samoopredeljenje Aljbina Kurtija, još ne kao stranka, već kao građanska inicijativa, postavio je za svoj glavni zadatak da ojača albanski nacionalni identitet, ali ne u okviru Kosova, već kroz pristupanje Kosova Albaniji. Bivši vođa uličnih protesta, vaninstitucionalni intelektualac, Kurti se nikada nije oslanjao na zatvoreni, nezavisni „kosovski identitet“, verovao je da je to besmisleno, već je zagovarao svealbansko ujedinjenje – jedinu moguću opciju za očuvanje i zaštitu albanskog identiteta, prema njegovom mišljenju.
Socijaldemokratski segment, koji se manifestovao u Kurtijevoj ideologiji na kosovskim parlamentarnim izborima 2014. godine, nije ga sprečio da praktično monopolizuje nacionalno pitanje u njegovom najpotpunijem obliku: upravo on 2015. godine masovnim protestima i blokiranjem rada „Kosovskog parlamenta sve do upotrebe suzavca, nije dozvolio Prištini da započne sprovođenje Briselskog sporazuma iz 2013. godine, koji su potpisali Ivica Dačić i Aleksandar Vučić, prema kojem je Srbija u potpunosti prenela pokrajinu u ustavni i pravni poredak Republike KosovA, uključujući srpski sever, likvidirajući srpske državne organe: sud, policiju i službe bezbednosti, a koji je pri tom sadržavao odredbu o formiranju Saveza srpskih zajednica kao oblik zaštite Srba kao nacionalne manjine na teritoriji „druge države“. Samoopredeljenje je 2017. godine sa sigurnošću već postalo najveća stranka u kosovskom parlamentu, sa revolucionarnom nepomirljivošću, koja istovremeno podseća i Lenjina i na Če Gevaru, suprotstavljajući se svemu što bi potencijalno moglo predstavljati pretnju albanskom identitetu i suverenitetu „KosovE“.
U isto vreme, Kurti se jako razlikuje od predsednika Srbije Aleksandra Vučića sa njegovim vulgarno-dekadentnim antinacionalnim ispadima, koji samo razlažu srpsko društvo. Aktuelni „kosovski premijer“ dosledno oblikuje svoju specifičnu filozofsku konstrukciju, jačajući pravac „borbe protiv korupcije“ i „vladavine zakona“, kombinujući „levo-nacionalistički antikolonijalizam“, socijaldemokratiju i vrednosti liberalne demokratije u bizarnu, ali univerzalnu ideološku paradigmu. Ali upravo njena svestranost, uz tako izražene Kurtijeve lične osobine, kao što su čvrstina i izdržljivost, omogućava mu ne samo da to tvrdi, već da zapravo postane „glasnogovornik svih težnji albanskog naroda“, dok bilo koji politički cilj može lako da pronađe svoje mesto u Kurtijevom ideološkom mozaiku.
Pored nedvosmisleno izraženog političkog cilja, da se posebno teži Velikoj Albaniji, za Kurtija trenutno nije manje važno da razume šta je prepreka Velikoj Albaniji. Stari-novi „kosovski premijer“ objašnjava da „prepreku predstavlja Ustav Kosova, posebno paragraf 1.3., koji zabranjuje ustavno ujedinjenje sa drugom nezavisnom državom poput Albanije“. Kurti lukavo ukazuje Briselu da je upravo ta tačka istovremeno prepreka integraciji drugog tipa, na primer, evropskog“. Ali za sada, lider Samoopredeljenja i dvostruki premijer veruje da “Albanija i Kosovo treba da koordinišu napore u ključnim oblastima – bezbednost, energija, prirodni resursi i spoljna politika”[12]. Ova vrsta interakcije otvara put za ujedinjenje država u ovom ili onom obliku.
Dok je budući prvi „predsednik Kosova“ Ibrahim Rugova hodao po začaranom krugu Soros-USAID-ovih mantri o demokratizaciji i ljudskim pravima, Kurti je gradio principijelno drugačiji sistem.
Prvo, on je dosledno odbijao bilo kakve koalicione veze sa strankama koje su stvorili komandanti OVK, opravdavajući to svojom nespremnošću da ima posla sa tako korumpiranim pojedincima, a korupcija je jedna od glavnih meta njegove borbe. Međutim, verovatnije je da je Kurti samo oprezan da ga ne odnese Specijalni sud Kosova. Kurtijev zadatak je da radi na dugoročnom poverenju svog izbornog korpusa, samouvereno i sistematski postajući centar privlačenja svih opozicionih pokreta. Pre ili kasnije, „vojno krilo“ prištinske politike će na ovaj ili onaj način napustiti istorijsku scenu, na kojoj će suvereno vladati Aljbin Kurti.
Drugo, Kurti je taj koji ide dalje čak i od bivših lidera UČK, koji su postali „politički establišment Kosova“. Bio je jedini kosovski političar (naravno, osim Srba) koji nije bio zadovoljan Ahtisarijevim planom i koji nije pohvalio proglašenje nezavisnosti 17. februara 2008. Ali ne zbog solidarnosti sa Srbima: on nije bio zadovoljan samom činjenicom da su Albanci lišeni svog političkog subjektiviteta, kako je verovao, od strane „međunarodne kolonijalne uprave“ – UNMIK. Srbe, koji su dobili pravo ustavnog veta, smatrao je za potencijalnu pretnju „kosovskom suverenitetu“. Tj. on je počeo da dokazuje postojanje „kolonijalne uprave nad kosovskim Albancima“ – od međunarodne misije UN.
Dakle, u pogledu pokušaja davanja legitimiteta „nezavisnosti KosovE“, Kurti sledi principijelno drugačiji scenario. Navedena antikolonijalna platforma, koja je pogodna za zemlje afričkog kontinenta ili južnoameričkog regiona, ali nikako za Srbiju, odnosi se na nameru da se zahteva da se Albancima dodeli pravo nacije na samoopredeljenje, kao nacije pod kolonijalnom vlašću. Ovaj apsurdni plan, ni manje ni više nego i svi drugi pokušaji albanskih političara, paradoksalno, samo dokazuje nemogućnost da se dobije makar privid uverljivosti otcepljenja pokrajine svim prethodnim metodama.
Dakle, bespravna situacija proistekla iz vojne agresije NATO (uprkos preprekama u vidu Povelje UN, međunarodnog prava, Ustava i zakonodavstva Srbije, kao i niza međunarodnih sporazuma i rezolucija Saveta bezbednosti UN, uključujući Rezoluciju br. 1244), zajedničkim naporima „međunarodne zajednice“, albanske strane i zvanične srpske Vlade, koju zastupa Aleksandar Vučić – ide ka sticanju kvazilegitimiteta. Povelja UN, kao i čitav niz međunarodno-pravnih akata koje smo već ranije pomenuli, garantuju bezuslovni i bezpogovorni teritorijalni integritet država u posleratnom svetu, istovremeno definišući principe osiguranja prava nacionalnih manjina, koje nemaju pravo na samoopredeljenje i otcepljenje.
Povratkom na ključno mesto „KosovE“, Aljbin Kurti je postao najozbiljniji, najjači i „najdugoročniji“ igrač, koji neće trošiti vreme na sitnice, već će sprovesti najširi mogući plan za međunarodno priznanje i jačanje „kosovske državnosti“.
Međutim, u ovoj geopolitičkoj igri, samo je Vlada Republike Srbije u stanju da da legitimitet odvajanju dela svoje teritorije. Kurtiju se mogu suprotstaviti samo podjednako ozbiljne, „čelične“ mere, od kojih je jedna proglašenje okupacije dela srpske države.
Samo će ova mera, uprkos bilo kakvim transformacijama u pokrajini, omogućiti da se, koliko je potrebno, dugo i strpljivo sačeka da se situacija promeni i da se pripremi za povratak Kosmeta u ustavno-pravni poredak Srbije, što je direktna ustavna obaveza srpske vlasti.
(regnum.ru)
