Zamislite da nađete zatvorenika u otključanoj zatvorskoj ćeliji. Zbunjeno ga pitate zašto sedi tamo kada vrata njegove ćelije nisu ni zaključana.
„Oh, otključano je? Nisam proveravao.“
Uveravate ga da je otključano i pitate ponovo zašto ne izlazi.
„Zašto pokušavati? Verovatno će me uhvatiti pre nego što izađem.“
Zbunjeno se osvrćete oko sebe. Objašnjavate mu da to čak i nije zatvor. Da mu je jednostavno rečeno da nosi narandžasti kombinezon i da ostane u otključanoj sobi, ali ne mora da se povinuje. Treba samo da ode.
„Čak i ako pobegnem, samo pronaći će me i vratiti ovde.“
Da li mislite da je ova priča smešna? Naravno da jeste. Ali situacija koju detaljno opisuje suviše je istinita. U stvari, istraživači već pola veka znaju mehanizam pomoću kojeg se ljudi mogu naterati da se efikasno zatvore u svoj mentalni zatvor … i nije trebalo dugo da obaveštajne agencije to istraživanje primene.
Danas istražujemo zapanjujuću i istinitu priču o tome kako je javnost uslovljena u (lažni) osećaj bespomoćnosti i – što je još važnije – šta možete učiniti da prekinete to uslovljavanje.
Naučena bespomoćnost
Ako priča o zatvoreniku koji neće pobeći iz svoje otključane zatvorske ćelije zvuči neobično, razmotrite priču o Slonu i užetu. Kratka priča:
U Indiji, ljudi slonove često obučavaju da budu pokorni tako što ih vežu lancima za direk. Besomučno će se boriti svom svojom voljom da se oslobode. Pokušavaće iz dana u dan, ali će na kraju jednostavno odustati. Kada slonovi postanu odrasli, više im ne trebaju lanci da bi bili vezani na mestu; poslužiće samo tanki konopac. Masivni, moćni odrasli slonovi mogu se držati na mestu uz pomoć tankog užeta jednostavno zato što su od rođenja uslovljeni da veruju da se ne mogu osloboditi veze.
Ali, kao i mnoge stvari koje su očigledne onima koji rade sa prirodnim svetom, i ovaj postdiplomski studij psihologije morao je da bude „ponovo otkriven“ u laboratoriji.
U ovom slučaju, Martin Seligman, psiholog sa Univerziteta u Pensilvaniji, sproveo je niz eksperimenata krajem 1960-ih koji su u suštini preslikali ovaj fenomen slona i konopca. Pod nazivom „Naučena bespomoćnost“, njegov rad iz 1972. godine, u kojem je izloženo ovo istraživanje, pokazao je kako su Seligman i njegov tim podvrgli dva skupa pasa bolnim električnim udarima.
Prva grupa pasa bila je smeštena u „šatl boks“ gde su mogli da pobegnu od električnih udara preskačući malu ogradu. Ovi psi su ubrzo usvojili da ih preskakanje barijere štiti od udara i (kao što biste očekivali) preskakao je sve brže pregrade svaki put kada se eksperiment izvodio dok nisu naučili potpuno da izbegnu udar.
Druga grupa pasa bila je smeštena u ono što je Seligman opisao kao „Pavlovljeva viseća mreža“ iz koje nisu mogli da izbegnu šokove koliko god se mučili. Ova grupa pasa reagovala je potpuno drugačije od kontrolne grupe kada su bili smešteni u kutiju. Potpuno dve trećine ove grupe nisu ni pokušale da pobegnu od udara i tako nikada nisu otkrile da ih mogu potpuno izbeći preskočivši barijeru. Jednostavno su ležali, zapomagajući, sve dok udari nisu prestali.
Pouka ovog eksperimenta je naizgled jasna: „Prema našoj hipotezi, pas ne pokušava da pobegne jer očekuje da nijedan instrumentalni odgovor neće dovesti do prekida udara.“ Drugim rečima, ako želite da kod psa izazovete potpunu bespomoćnost, uslovite ih da veruju da ništa što rade neće dovesti do promena.
Ali, eksperimenti na životinjama nikada zapravo nisu o životinjama. Oni su o ljudima. I u ovom slučaju nije poenta bila naučiti kako izazvati bespomoćnost kod pasa, već naučiti kako se to stanje bespomoćnosti (odnosno depresije) izaziva kod ljudi.
Pa, koliko mislite da je trebalo CIA-i da počne da koristi oružje Seligmana za upotrebu protiv svojih neprijatelja? Ako je vaš odgovor bio „tri decenije“, pogodili ste! Da, do trenutka kada se pojavio rat (terorizma), Zločinci u akciji koristili su Seligmanove eksperimente kao vodič u svom ilegalnom programu mučenja.
Tu nastupa CIA
Pošto je svoj fokus odavno preusmerio sa mučenja životinja na razumevanje ljudske depresije, Seligman je do 2001. godine pokrenuo novu granu kognitivne psihologije nazvanu pozitivna psihologija, koja je pokušala da pomogne ljudima da prevaziđu naučenu bespomoćnost.
Kao deo tog rada, Seligman je održao predavanje u pomorskoj bazi San Dijego, u maju 2002. godine, o tome kako njegovo istraživanje može pomoći američkom osoblju da – prema njegovim rečima – „odole mučenju i izbegnu ispitivanje od strane njihovih neprijatelja“.
Među stotinak ljudi koji su prisustvovali tom predavanju bio je i jedan posebno oduševljeni ljubitelj Seligmanovog rada: dr. Džim Mičel, vojni penzioner i psiholog koji je ugovorio pružanje usluga obuke CIA-i. Iako Seligman u to vreme nije imao pojma o tome, Mičel je – kao što sada znamo – bio jedan od ključnih kreatora CIA-inog ilegalnog programa mučenja.
Naravno, Mičelovo interesovanje za Seligmanov govor nije bilo u tome kako bi se to moglo primeniti da bi se američkom osoblju pomoglo da prevaziđe naučenu bespomoćnost i odupre se mučenju, već u tome kako bi se moglo koristiti za izazivanje naučene bespomoćnosti u CIA-inom cilju i pojačavanje mučenja. Kao što je New York Times opisao u izveštaju na tu temu 2009. godine:
Doktor Mičel, govorile su kolege, verovao je da bi stvaranje naučene bespomoćnosti kod ispitanika u Al Kaidi moglo osigurati da će on udovoljiti zahtevima svog otmičara. Mnogi iskusni ispitivači nisu se usaglasili, tvrdeći da bi zatvorenik koji je tako demoralizovan rekao sve što bi mislio da ispitivač očekuje.
Nije iznenađujuće što je Mičel postigao šta je želeo, i još manje iznenađujuće, oni koji su se podvrgavali ovim tehnikama počeli su da govore šta god su njihovi ispitivači očekivali, tačno onako kako je i predviđeno.
Mičel i njegov kolega, dr Brus Jesen, pomogli su u režiji „ispitivanja“ Abua Zubajdaha 2002. godine – koji je u jednom mesecu bio mučen pomoću vode 83 puta – i navodnog „organizatora“ 11. septembra, Halida Šeik Mohameda, koji je priznao 11. septembar nakon što je 183 puta mučen vodom i više od šest dana nije spavao. Sam Mičel je čak lično pretio da će preseći grlo njegovom sinu tokom jednog ispitivanja.
Ove tehnike su bile toliko efikasne da su, ne samo što su dale svedočenje koje je činilo okosnicu izveštaja Komisije o 11. septembru (i tako, do danas, činile okosnicu zvanične priče o 11. septembru), već i navele Mohameda da prizna da cilja na banku koja nije ni osnovana do njegovog hapšenja!
Na bolestan način, eksperimenti CIA-e u izazivanju naučene bespomoćnosti dokazali su da je Seligman otkrio valjane uvide u stvarni psihološki fenomen. Svakako je moguće stvoriti uslove za slamanje nečije volje i navođenje na to da priznaju šta god njihovi mučitelji žele.
Ali ovo nije naglašeno poenta istraživanja naučene bespomoćnosti i važno je napomenuti da Seligman sa svoje strane nikada nije bio svestan da CIA koristi njegovo istraživanje sve dok senatov izveštaj o programu mučenja nije objavljen u javnosti,nakon čega ga je u potpunosti osudio.
KRŠENJE USLOVLJAVANJA
Kao što je već spomenuto, u jednoj verziji Seligmanovog eksperimenta, jedna grupa pasa naučila je da preskakanjem barijera izbegava električne šokove. Druga grupa, koja nije mogla da učini apsolutno ništa da bi izbegla šokove, na kraju je bespomoćno urlikala.
To potencijalni socijalni inženjeri već znaju. Upravo iz tog razloga se od nas traži da se usredsredimo na beskrajni cirkus izbora. Ne samo da je čitav koncept „izbora“ „predstavnika“ koji nameće svoju volju celoj populaciji proizvoljnog geografskog položaja u osnovi nemoralan, već je i siguran način da se izazove naučena bespomoćnost u stanovništvo.
Kao što do sada znate, 2D politička šahovska igra koja se koristi za ometanje javnosti ne čini apsolutno ništa da promeni stvarnu političku agendu koju su postavili 3D šahovski majstori. I kao što svako dete na kraju otkrije da njegova igračka volan zapravo ne upravlja automobilom, tako, čak i najizraženiji statisti na kraju počinju da shvataju da njihov glasački listić svake četiri godine nema apsolutno nikakvu moć da spreči globalistički plan.
Ova spoznaja demorališe. To je cela poenta. Poruka političkog sistema je da nije važno za koga i da li glasamo ili ne glasamo, mi jednostavno nemamo uticaja na sistem.
Nažalost, prečesto žrtve ovog uslovljavanja samo internalizuju ovu poruku i na tome se zaustavljaju. To su ljudi koji provode vreme na forumima i odeljcima za komentare propovedajući da se nikada ništa neće promeniti, obarajući svaku ideju ili alternativu koja je ikada predložena.
Iako je kritičko ispitivanje ideja uvek važno, žrtve naučene bespomoćnosti ne shvataju da su ih nekadašnji gospodari zatvorili u mentalni zatvor. Poput zatvorenika u našoj hipotetički otključanoj zatvorskoj ćeliji, oni nisu samo napustili nadu u bekstvo, već su odustali i od pokušaja traženja puta za beg.
Ali šta ako bismo rezultate ovog eksperimenta ispitivali s druge strane? Šta ako, umesto potencijalnih kontrolora čovečanstva, ispitamo ove nalaze da bismo saznali šta nam mogu reći o tome kako da osnaže javnost i odagnaju naučenu bespomoćnost koja ih sprečava da traže stvarna rešenja?
To je pitanje kojem se Seligman posvetio nakon objavljivanja svojih eksperimentalnih nalaza. Vidite, nije eksperimentisao na psima jer je bio sadista. Niti ga je jednostavno zanimalo proučavanje naučene bespomoćnosti, bilo kod pasa ili kod ljudi.
Nakon dokumentovanja fenomena, njegov fokus se brzo prebacio na ono što se moglo učiniti sa ovim znanjem. Kao što Maria Konikova dokumentuje u svom članku o istraživanju iz 2015. godine:
Ali Seligman nije tada zaustavio svoja istraživanja. Rekao je svom nadređenom da ne veruje u izazivanje patnje, osim ako to ima neku svojstvenu vrednost koja bi dovela do poboljšanja života, i psećih i ljudskih. Tako su on i Majer [njegov kolega u originalnim eksperimentima] krenuli da pronađu način da preokrenu efekat naučene bespomoćnosti pasa. Ono što su otkrili je kako bi se jednostavno mogao zaustaviti razvoj pasivnosti.
Kada su istraživači prvi put stavili pse u šatl kutiju, gde je šok mogao da se kontroliše skokom, pa tek onda, u kutiju gde skokovi nisu pomagali, iako su pse bombardovali šokovima, oni se nisu predali. Pokušavali su da kontrolišu situaciju pritiskajući ploče, uprkos nedostatku povratnih informacija. A kada su ih ponovo stavili u kutiju, nisu se predali. Umesto toga, odmah su povratili svoju sposobnost da izbegnu šokove.
Jedan od ključnih uvida koji se može steći iz ovog istraživanja je da, kao što ljudi mogu biti uslovljeni u stanje bespomoćnosti podvrgavanjem nekontrolisanim šokovima, oni mogu prvo biti „inokulirani“ (da upotrebimo frazu) protiv tog osećaja bespomoćnosti, biti izloženi situaciji u kojoj oni imaju kontrolu.
Naš prioritet moraju biti one stvari koje su pod našom kontrolom. Gde i kako živimo; na šta trošimo vreme, novac i energiju; s kim provodimo vreme; kako obezbeđujemo potrepštine za svoju porodicu; tip zajednice u kojoj živimo: sve ove stvari su, u izvesnoj meri, stvari na koje možemo imati direktan uticaj, a vršenjem tog uticaja (ma koliko neznatnog) uvežbavamo se da naša situacija nije beznadežna.
Polje pozitivne psihologije vredi istražiti. Pritom možemo steći važan uvid u sopstvene kognitivne procese i postati svesniji stilova objašnjenja koje koristimo da bismo razumeli svet. Čineći to, takođe možemo steći veću kontrolu nad tim procesima i ne predati se bespomoćnosti zbog koje su mnogi napustili svaku nadu.
U najmanju ruku, to nam može pomoći da shvatimo da su vrata naše mentalne zatvorske ćelije otključana. Sve što treba da uradimo je da izađemo kroz ta vrata.
Webtribune.rs
