Globalne krize snabdevanja naftom postojale su 1973-74, 1978-80. i 1990. godine i sve su bile izazvane događajima na Bliskom istoku.
Međutim, nikada nije bilo svetske gasne krize, kaže Robin M. Mils, izvršni direktor kompanije Kamar Energija i autor bestselera „Mit o naftnoj krizi“.
On smatra da će se globalna gasna kriza „tek zakuvati“.
„Sada smo usred jedne (gasne krize), pri čemu nismo blizu početka njenog kraja, već verovatno blizu tačke njenog početka. Situacija će sigurno postati mnogo gora“, naveo je Mils, prenosi u svom biltenu Agencija za energetiku Srbije (AERS).
Pratite naše odabrane najbolje vesti na našem “Telegram” kanalu na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE
Kako kaže, globalne gasne krize ranije nije moglo biti, jer je tržište gasa globalizovano tek u poslednjoj deceniji.
Cene gasa su u većem delu tog perioda u ključnim svetskim potrošačkim područjima bile istorijski niske.
Mils napominje da su investicije presušile i da je Holandija odlučila da zatvori svoje ogromno polje Groningen zbog zemljotresa izazvanih fraking metodom vađenja gasa, čime je ugašen ključni izvor fleksibilnog snabdevanja u Evropi.
Takođe, kapacitet izvoza tečnog prirodnog gasa (TPG ili LNG na engleskom) snažno je rastao do 2020. godine, a pokretale su ga Australija, Rusija i SAD, što je bio rezultat ranije odobrenih projekata.
Pratite nas na mreži VKontakte bez cenzure – OVDE
Tri faktora su, kako se navodi, preokrenula srednjoročni trend opadanja cena gasa.
Prvi je bila odluka Pekinga iz 2017. da kao izvor grejanja domova i industrije, zameni ugalj gasom.
Ove godine Kina je pretekla Japan kao prvi svetski uvoznik TPG-a.
Drugi faktor je bio velika potrošnja gasa zemalja širom sveta sa izlaskom iz pandemije koronavirusa.
Cene TPG-a su beležile 2020. godine rekordno niske vrednosti tokom karantina zbog kovida-19, ali su se potom ponovo vratile na vrhunske vrednosti početkom 2021.
Treći faktor je ruski rat u Ukrajini, koji je već napregnutu situaciju na evropskom tržištu gasa dodatno zategao, navodi Mils.
SAD i Velika Britanija su već zabranile uvoz gasa iz Rusije.
EU je, podseća se dalje, stavila ugalj pod zabranu, razmotriće i zaustavljanje kupovine nafte i pokušati da smanji upotrebu ruskog gasa za dve trećine do kraja ove godine, a potpuno pre 2030. godine.
Dok nafta i ugalj mogu da se preusmere ka drugim kupcima, gas se oslanja na fiksne cevovode. Tako se 83 odsto ruskog gasa izvozi gasovodima, a od toga 85 odsto je usmereno ka Evropi.
Planovi za slanje više gasa u Kinu biće dugotrajni, skupi i mnogo manje isplativi.
Novi ruski TPG projekti su, takođe, bili ključni deo očekivane buduće ponude.
Oni će sada biti dugo odgađani zbog nedostatka pristupa finansijama i tehnologiji i izbegavanju kupaca da kupuju ruske energente.
Od početka rata dotok ruskog gasa u Evropu je, kako se navodi, zapravo povećan.
Kontinent plaća oko 700 miliona dolara dnevno za rusku naftu, 400 miliona dolara za gas i 22 miliona dolara za ugalj.
Ako Brisel uvede potpuni embargo na ruski gas ili uvede poreze, carine ili depozitne račune kako bi smanjio priliv prihoda Rusiji, Kremlj će verovatno uzvratiti, prenosi AERS.
„Uklanjanje ruskog izvoza, odnosno četvrtine ukupnog svetskog izvoza, ravno je eliminisanju ponude celog bloka zemalja Perijskog zaliva i Iraka iz globalne prodaje gasa“, konstatuje Mils.
Zemlje skladište dosta gasa, ali je to za zadovoljavanje sezonskih (obično zimskih) potreba.
Postrojenja za izvoz TPG-a obično rade blizu maksimuma. Severna Amerika može da ponudi još gasa iz škriljaca, ali to ne može ići u izvoz bez rezervnih kapaciteta za pretvaranje gasa u tečno stanje.
Kratkoročno i srednjoročno, gasna kriza će biti ekonomski i ekološki destruktivna, što će dovesti do oživljavanja uglja i mazuta, jer će Evropa i Azija ući u cenovni rat za TPG, zaključio je Mils.
(tanjug)
