Turski ministar spoljnih poslova Hakan Fidan upozorio je da širenje rata i promena njegovog karaktera mogu otvoriti prostor za scenarije koji su ranije smatrani malo verovatnim.
On je ocenio da međunarodna zajednica mora da interveniše kako bi se sukob zaustavio, ukazujući da se rat širi i geografski i u pogledu ciljeva i metoda koji se koriste.
Fidan je u intervjuu agenciji Anadolu govorio o mogućim posledicama prelaska rata iscrpljivanja sa fronta na rusku pozadinu. Prema njegovim rečima, u takvoj situaciji pitanje za Moskvu više ne bi bilo samo da li će dobiti ili izgubiti rat, već bi moglo da poprimi egzistencijalni karakter.
„Kada se rat iscrpljivanja na frontu pretvori u iscrpljivanje u pozadini, pitanje više nije da li ćete izgubiti rat ili ne, već da li ćete nastaviti da postojite kao nacija. Koristite poslednje sredstvo koje imate“, rekao je Fidan.
Šef turske diplomatije time je ukazao na mogućnost da Rusija, ukoliko se nađe u bezizlaznoj situaciji i proceni da je suočena sa egzistencijalnom pretnjom, posegne za nuklearnim oružjem kao krajnjom opcijom.
Fidan je naveo da je o tom pitanju razgovarao tokom kontakata i sa ruskom i sa zapadnom stranom. Dodao je da se i unutar ruskog društva već mogu čuti zahtevi koji idu u tom pravcu.
„To je opasna situacija. Mnogi scenariji koji su ranije smatrani nemogućim na kraju su se ipak dogodili. Nije isključena ni mogućnost krajnjeg scenarija“, upozorio je turski ministar.
Njegovo upozorenje dolazi u trenutku kada se povećava zabrinutost zbog širenja sukoba izvan neposredne zone fronta. Fidan smatra da upravo zbog takvog razvoja događaja međunarodna zajednica mora po svaku cenu da se uključi u napore za zaustavljanje rata.
Turski ministar je ranije, u kontekstu udara na luke i trgovačke brodove, pozvao Kijev i Moskvu da proglase primirje na moru.
Mogućnost na koju Fidan upozorava dobija dodatnu težinu u svetlu obnovljene ruske nuklearne doktrine, formalizovane predsedničkim ukazom u novembru 2024. godine.
Tim dokumentom predviđena je mogućnost upotrebe nuklearnog oružja ne samo kao odgovor na nuklearni napad, već i u drugim okolnostima u kojima bi nastala kritična pretnja suverenitetu i teritorijalnom integritetu Rusije ili njenih saveznika.
Ruska doktrina, međutim, ne daje preciznu i iscrpnu definiciju toga šta se smatra egzistencijalnom pretnjom. Upravo prostor za procenu takve opasnosti čini Fidanovo upozorenje posebno značajnim: prema njegovoj oceni, nastavak rata iscrpljivanja i njegovo prelivanje sa fronta na rusku pozadinu mogli bi da dovedu do situacije u kojoj bi Moskva razmatrala svoju krajnju opciju.
