Kada je srpska vojska očekivala da će biti pregažena otomanskim jurišom, oglasila se truba Ahmeda Ademovića i u potpunosti osujetila turski napad
Godine 1912. godine Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka su udružile snage kako bi jednom za svagda proterali Otomane sa Balkana. Topovi su zapucali i počeo je Prvi balkanski rat.
[adsenseyu1]
Jedna od najvažnijih bitaka rata vođena je u blizini makedonskog grada Kumanovo 23. i 24. oktobra. Srpska armija, iako brojnija od turske, bila je daleko slabije opremljena. Ipak, srpski komandanti verovali su da mogu u jednoj odlučujućoj bici da poraze Otomane i nateraju ih na povlačenje.
Kada su srpske snage počele da se okupljaju kod Kumanova, Turci su odlučili da pokrenu iznenadni napad.
Bitka kod Kumanova bila je bitka u susretu, jer su obe vojske jurile jedna prema drugoj. Borba je krenula loše po srpsku vojsku, koju je zbog iznenadnog napada Turaka obuzela konfuzija.
Tada je neočekivani heroj preuzeo stvari u svoje ruke – taj čovek bio je trubač romskog porekla, Ahmed Ademović. Ovaj domišljati muzičar uspeo je u odsudnom trenutku svojom trubom da izimitira zvuk otomanske trube koji poziva na povlačenje, iako je taj signal čuo samo jednom u životu.
Njegova jedinica očekivala je jak frontalni napad turske vojske koja je planirala da pregazi glavnicu naše armije i tako je razdvoji na manje grupe. Kada su Turci krenuli u juriš, Ademović se probio iza neprijateljskih redova, potpuno nenaoružan, osim svojom trubom.
Tada je učinio nešto zbog čega će ostati večno zapamćen – oglasio se otomanskim signalom za povlačenje. Otomanske trupe su se iznenađeno zaustavile i tako izgubile nalet. Nastao je haos u turskim redovima, što je srpska armija iskoristila i odbila napad pošto je Ademović, opet neopažen, prešao nazad, među srpske trupe i odsvirao signal za juriš.
Njegov podvig je bio jedan od ključnih faktora za srpsku pobedu u ovoj bici, a izučavao se i na vojnim akademijama. Ahmed je zbog ovog junačkog čina odlikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima. Ademović dlikovanje nije skidao do kraja život, međutim starina nije imao sreće da do kraja svog života uživa u svojim zaslugama i časnom životu. Tokom Drugog svetskog rata Nemci su streljali dvojicu njegovih sinova – Redžu i Ramu.
Poslednje godine života Ahmed je proveo u bedi, kod svog unuka Fadila. Umro je decembra 1965. godine u svojoj 92. godini.
