Treći svetski rat je besneo skoro četiri decenije – još od pada Berlinskog zida. Prethodio mu je Hladni rat, koji je okončan kada je Mihail Gorbačov kapitulirao pred Zapadom, što je izazvalo da se Varšavski pakt raspadne u konfuziji.
Zapad nikada nije odbacio plan da uništi Varšavski pakt zajedno sa delovima bivšeg SSSR-a, a zatim osvoji i rasparča samu Rusiju. U odsustvu bilo kakve vojne pretnje sa istoka, NATO se, zajedno sa svojim parazitskim blizancem, Evropskom unijom, neumorno proširivao na istok, grabeći zemlju za zemljom. Do sada je osvojio čitav Varšavski pakt plus Moldaviju i tri male baltičke države, i sada je krenuo na druge labave delove bivšeg SSSR-a: Ukrajinu, Gruziju i Jermeniju.
[adsenseyu1]
Razlog zašto skoro niko na Zapadu ne shvata da se Treći svetski rat dešavao sve vreme jeste taj da je Zapad pretrpeo mentalni kolaps koji je bio dubok koliko i fizički kolaps SSSR-a. Rusija se oporavila od kolapsa; Zapad verovatno nikada neće, piše Dmitri Orlov za Russiainsider
Iako se Zapad pretvara da se bori protiv Rusije, to je čista fantazija. Defanzivni stav Rusije je takav da nikakva vojna strategija protiv nje nije moguća čak ni da se isplanira.
Ruska vojna doktrina predviđa da se na ruskom tlu neće voditi više ratova: ako bude napadnuta, odmah će se izboriti protiv neprijatelja koristeći precizno oružje dugog dometa.
Ona takođe predviđa da će odgovoriti na bilo koju egzistencijalnu pretnju korišćenjem nuklearnog oružja ako to bude potrebno. Tako da Pentagon, sa NATO-om, više čak ni ne sanja o napadu na Rusiju.
Taj san je bio živ u jednom trenutku, kada su SAD mislile da je moguće rusku sposobnost za sprečavanje nuklearnog napada eliminisati korišćenjem nuklernog prvog udara, ali od tada se Rusija ponovo naoružala oružjem koje je naprednije od bilo čega što SAD imaju ili će imati u skorije vreme, tako da je taj san sada mrtav.
Umesto toga, ulažu napor da se “suprotstave ruskoj agresiji“ – koja ne postoji. Rusija jednostavno nije zainteresovana da napadne bilo koga; ona već ima celu zemlju i sve prirodne resurse koje bi ikad mogla poželeti.
Nakon što se ponovo naoružala i dokazala svoju snagu u Siriji, Rusija sada smanjuje svoje troškove odbrane u korist domaćih programa koji će biti od koristi njenom narodu. Uporedite to sa troškovima odbrane u SAD i ostatku NATO-a: oni postavljaju nove rekorde. Jasno je da se Zapad ne bori protiv Rusije. On se bori sam protiv sebe, i time, po definiciji, i gubi i pobeđuje u isto vreme. Svojim vojnim troškovima – koji su daleko najveće i najbesmislenije rasipanje na svetu – SAD su se opredelile za kurs ka fiskalnom zaboravu kojim je ranije plovio SSSR.
Dok se pretvara da se bori protiv Rusije, Zapad napada i uništava zemlje širom sveta – uglavnom prilično uspešno, ali sa nekoliko izuzetaka. Avganistan, Irak i Libija sada leže u ruševinama.
Ovaj uspeh se pomalo smanjuje gde god se Rusija površno uključi; u ovim slučajevima neizbežni rezultat je polomljena, polumrtva država: Ukrajina minus Donbas i Krim, Gruzija minuz Abhazija i Južna Osetija, i provincija Idlib minus ostatak Sirije. Gde god se zapadno nasilje i napadi iz senke sudare sa ruskim intresima, Rusija lako nametne neke crvene linije a izazivanje Zapada ne eskalira.
Jedina vrsta “vrućeg“ rata između Zapada i Rusije (koji je zapravo samo mlak) jeste u oblasti ekonomskih sankcija, a tu je Rusija najzahvalnija. Ove sankcije su bile najvrednije u stimulisanju zamene uvoza i u pružanju neophodnog podsticaja za dedolarizaciju, kao i za razvijanje alternativa zapadnim finansijama, dok su kontrasankcije protiv poljoprivrednih izvoza EU stimulisale rusku poljoprivredu.
Pošto su sankcije nametnute na insistiranje SAD-a, ali su u velikoj meri oštetile EU, one su podstakle uzrok zapadne razjedinjenosti. Sve u svemu, Rusija nije mogla tražiti boljeg neprijatelja: impresivan samo na papiru i uvek željan da ubaci loptu u svoju mrežu.
Ali sve što je lepo ima kraj, pa čak ni Treći svetski rat ne može trajati zauvek. To polako počinje da se shvata, što rezultira izdajničkim ponašanjem unutar zapadnog kampa, jer su razne nedavno osvojene države postale neposlušne i počinju da gledaju ka Mosvki. Moldavski predsednik Dodon je izjavio da članstvo u EU neće ugrožiti dobre odnose sa Rusijom. Obojena revolucija u Jermeniji je rezultirala time da navodno prozapadni novi predsednik požuri da uveri sve da će Jermenija ostati lojalni saveznik Rusije, uprkos sporazumima o saradnji sa EU.
U međuvremenu, širom Atlanskog okeana, razne prevarantske finansijske šeme koje su omogućile SAD-u, sa NATO-om, da se istroši do zaborava, sada pokazuju znake propadanja.
Tarife za zemlje sa kojima SAD imaju trgovinske deficite će primorati da se proizvodnja prebaci na domaće proizvođače. Ali postoji razlog zašto su se ti proizvodi uvoze: SAD su proizvođači sa relativno visokim troškovima.
Zbog toga će “de-ofšoring“ proizvodnja dovesti do inflacije. A pošto je veliki deo američkog duga indeksiran na inflaciju, plaćanje kamata će brzo progutati federalni budžet. Jedino rešenje je da SAD počnu još brže da dodaju na svoj nagomilani dug, ali onda dedolarizacija širom sveta nastavlja da se ubrzava, a potražnja za američkim dugom opada.
Može li se ovaj nazirući nedostatak u troškovima odbrane nadoknaditi na drugom mestu? Pa, ne; Francuska i Nemačka – zemlje koje čine jezgro Zapadne imperije – odbacuju zahteve SAD-a za povećanim troškovima odbrane, shvatajući, uprkos njihovoj retorici, da je to čisto i jednostavno gubljenje novca.
Postepeno se shvata da su novi ruski odbrambeni i ofanzivni sistemi oružja većinu zapadnih naoružanja učinili zastarelim i sprečiće zapadne snage da deluju u oblastima gde je ovo novo oružje raspoređeno. Zbog toga su oni vrlo traženi širom sveta.
Turska, druga po veličini članica NATO-a, želi da stekne nekoliko bataljona ruskih S-400 sistema vazdušne odbrane, uprkos velikim američkim protestima. Saudijska Arabija, stalni američki saveznik, želi da uradi isto, shvativši da su Patriot rakete koje su stekli, koje je napravio Raytheon, zapravo gore od beskorisnog. Trpanje više novca u džepove Raytheon-a, Lockheed Martina, Boeing-a, BASF-a ili drugih američkih odbrambenih izvođača, načiniće nekoliko bogatih ljudi još bogatijim, ali njihove proizvode neće načiniti pristupačnijim ili efikasnijim.
U međuvremenu, NATO nastavlja da diže buku usput – voz za beg koji ne vodi nigde. NATO je birokratski veliki kamion plus šačica vojnika koji decenijama nisu sproveli uspešnu misiju. Birokratija se koncentriše na izgradnju imperije, uvek tražeći više mesta na mapi da ih oboje, sa ciljem da… povećaju svoju birokratiju, naravno“
Ali NATO nema gde da se proširi kada sitne mrvice Crne Gore i Makedonije budu progutane. Ni Ukrajina ni Gruzija nisu svarljive jer ove dve zemlje više ne kontrološu ni svoje teritorije. U očaju, birokrate NATO- su odlučile da se prošire na Kolumbiju, čineći ovu južnoameričku naciju “NATO partnerom.“
Možda je vreme da se ugasi čitava operacija; ali kako? Odgovor je očigledan: Treći svetski rat se mora završiti tako da Zapad proglasi veliku pobedu… nad samim sobom.
Kako ovo tačno treba uraditi je pitanje propagande, ali pošto se na Zapadu većina medijskih organizacija nalazi samo u nekoliko ruku i uglavnom su pod kontrolom CIA-e, pisanje scenarija bi trebalo da bude lako za organizovati. Imajte na umu da to ne mora imati nikakve veze sa stvarnošću.
To može biti transparetna laž, kao što je “ruska agresija“ (pri čemu stoji da je Rusija spremna da napadne Litvaniju ili Estoniju – što je sugestija kojoj se Rusi glasno smeju), ili poput ideje da je Rusija “napala“ Krim ili Istočnu Ukrajinu.
Zapadni mediji lažu svaki dan po ceo dan, bilo o sirijskim hemijskim napadima ili o “vrlo verovatnom“ ruskom trovanju Novičokom u Engleskoj. Narodi na Zapadu su već navikli da ih lažu, tako ovo ne bi bilo ništa novo.
Ali pošto Zapad vodi Treći svetski rat protiv samog sebe, njegova pobeda će takođe biti i njegov poraz. Zapravo, ne samo da gubi, već je i napadnut od strane mafije migranata iz raznih zemalja koje je uništio, koristeći ih kao surogat neprijatelje u svojoj zamišljenoj borbi protiv Rusije.
Dajte mu još nekoliko decenija, i ovim stopama Zapada više neće biti, njegova populacija koja se sporo razmnožava će biti zamenjena mnogo plodnijim pridošlicama, muslimanima iz Afrike i Bliskog istoka.
Zemlje koje nadoknade će se rastvoriti u moru migranata i podsećaće na prepunjenjije delove trećeg sveta.
Ovo će bez sumnje pomalo rastužiti Ruse; na kraju krajeva, oni nisu mogli poželeti prijatnijeg neprijatelja.
Webtribune.rs
