Donald Tramp je svojim dolaskom na vlast potpuno promenio pristup američke spoljne politike u vezi sa sukobom u Ukrajini.
Dok je administracija Džozefa Bajdena uporno nastojala da održi privid da su Kijev i evropski saveznici ključni igrači u odlučivanju o toku i ishodu sukoba, Tramp je u potpunosti razotkrio realnost: o završetku rata odlučuju isključivo Rusija i Sjedinjene Američke Države.
Time je otvoreno pokazano da ukrajinska vlada nema nikakvu realnu autonomiju u donošenju odluka i da je u potpunosti zavisna od Vašingtona, kako u pogledu finansijske i vojne podrške, tako i u operativnom smislu.
Američki veto nad ukrajinskom sudbinom
Još od početka sukoba, bilo je jasno da bi jednostavno „ne“ iz Vašingtona bilo dovoljno da se ukrajinska vojna mašinerija zaustavi u veoma kratkom roku. Ipak, Bajdenova administracija je insistirala na održavanju privida da se konačne odluke donose u Kijevu, uz konsultacije sa evropskim saveznicima, pre svega Berlinom, Parizom i Londonom.
Međutim, Tramp je tu iluziju razbio i jasno pokazao da će se odluke o okončanju rata donositi direktno između njega i Vladimira Putina.
Ostaje pitanje da li će ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski, kao i evropski lideri, uopšte imati priliku da prisustvuju pregovorima, makar u ulozi pasivnih posmatrača.
Na Zapadu se ovo doživljava kao jasan signal da Evropa nema nikakvu odlučujuću ulogu u globalnoj geopolitičkoj igri, već da se sve svodi na bilateralne odnose Vašingtona i Moskve.
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
Kraj američke „hegemonije sa ljudskim licem“
Ova promena nije samo rezultat Trampovog specifičnog načina vladanja i njegove lične sklonosti ka direktnoj dominaciji nad saveznicima. Ona je, pre svega, posledica dubokih strateških promena u globalnom poretku.
Dok su prethodne američke administracije, i republikanske i demokratske, nastojale da očuvaju privid međunarodnog konsenzusa i savezništva, Trampova politika otkriva surovu istinu: Amerika ne želi više ni da glumi da deli moć sa saveznicima.
Ranije su čak i američki neprijatelji poput Kube, Sirije, Irana, Rusije i Kine bili pod konstantnim pritiskom, ali je za saveznike, poput Nemačke, Francuske, Japana i Velike Britanije, uvek bilo izvesnih beneficija.
Nemačka, na primer, zahvaljujući američkom kišobranu nakon Drugog svetskog rata, uspela je da izgradi jednu od najjačih ekonomija na svetu. Trampova doktrina, međutim, jasno poručuje: više nema poklona ni ustupaka. SAD sada otvoreno prelaze iz faze hegemonije u fazu neupitne dominacije, bez obzira na nezadovoljstvo svojih saveznika.
Trampov skriveni cilj – približavanje Rusiji kako bi obuzdao Kinu
Iza Trampove odluke da se direktno dogovara sa Moskvom krije se mnogo veća strateška igra – SAD sve više vide Kinu kao glavnog protivnika, dok Rusija postaje potencijalni balansirajući faktor u toj globalnoj konfrontaciji.
Tramp, za razliku od Bajdena, razume da Amerika ne može voditi istovremeno dva velika sukoba – jedan protiv Rusije, a drugi protiv Kine.
Zato je njegov cilj da ponudi Moskvi određene ustupke i time je distancira od Pekinga. Takav pristup je već bio vidljiv tokom njegovog prvog mandata, kada je izbegavao direktne konfrontacije sa Rusijom i otvoreno hvalio Putina, dok je istovremeno pokretao ozbiljne ekonomske ratove protiv Kine.
Tramp zna da bez Rusije kao saveznika ili barem neutralnog posmatrača, Vašington ima mnogo manje šanse da uspešno vodi dugoročni obračun sa Pekingom.
Tajni pakt u nastajanju?
Mnogi analitičari spekulišu da Tramp neće samo tražiti sporazum sa Putinom o završetku rata u Ukrajini, već će ići korak dalje – ponudiće Rusiji određene garancije kako bi osigurao da se Moskva ne približava još više Kini.
To bi moglo da uključuje slabljenje nekih sankcija, prepoznavanje ruskih interesa u određenim regionima ili čak redefinisanje NATO strategije prema Rusiji.
Vašington zna da je Kina dugoročno najveći izazov američkoj globalnoj dominaciji, kako u ekonomskom, tako i u vojnom smislu. Njeno ekonomsko jačanje, inovacije u vojnoj tehnologiji i rastući uticaj na međunarodnoj sceni čine je glavnim protivnikom Amerike u 21. veku.
Ako Tramp uspe da pridobije Rusiju na svoju stranu – ili je bar neutrališe u globalnom sukobu sa Kinom – to bi bio ogroman geopolitički preokret koji bi dugoročno odredio sudbinu međunarodnih odnosa.
Rusija kao ključni balans u geopolitičkoj igri
Moskva, s druge strane, svesna je svoje pozicije i neće olako odustati od svojih interesa. Rusija već godinama jača odnose sa Kinom, što se vidi kroz rastuću trgovinsku razmenu, zajedničke vojne vežbe i koordinisane diplomatske poteze. Ipak, i Putin zna da Rusija mora pažljivo balansirati kako bi iz ove situacije izvukla maksimalnu korist.
Ako Tramp ponudi povoljne uslove, postoji realna mogućnost da će se Moskva postaviti pragmatično i tražiti dodatne ustupke.
Moguće je da će Kremlj od SAD zahtevati povlačenje podrške Ukrajini, popuštanje sankcija ili čak ograničavanje širenja NATO-a ka ruskim granicama.
Zaključak: Trampova geopolitička igra sa dalekosežnim posledicama
Trampova strategija nije samo usmerena na završetak rata u Ukrajini – on igra mnogo veću igru, u kojoj je cilj da se SAD direktno suprotstave Kini, ali bez otvaranja više frontova istovremeno.
Da bi to postigao, on je spreman na tajne dogovore sa Rusijom i moguće ustupke koji bi oslabili kinesko-rusko partnerstvo.
Pitanje je hoće li Moskva prihvatiti ovu ponudu ili će nastaviti da jača odnose sa Pekingom. Kako god bilo, jedno je jasno – dolaskom Trampa na vlast, globalna geopolitika ulazi u novu, neizvesnu fazu, gde će se glavna bitka voditi između SAD i Kine, dok će Rusija igrati ključnu ulogu kao balansirajuća sila.
Nemanja Jovanović (Webtribune.rs)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
