Samo je pitanje vremena kada će Izraelci i Amerikanci odlučiti da testiraju sirijsku S-300 vazdušnu odbranu. A ako dovoljno resursa posvete ovom zadatku, mogu postići rezultat koji lakovernim medijima i javnosti mogu predstaviti kao pobedu.
Sada znamo malo više o tome koju verziju S-300 porodice su Rusi isporučili Sirijcima: Rusi su nekoliko S-300PM i S-300P2 sistema pretvorili u izvoznu verziju S-300PMU-2 “Favorit“ što je, inače, takođe i verzija koju je Rusija isporučila Irancima i Kinezima.
[adsenseyu1]
Ovaj sistem koristi raketu 48N6E2 i ima zvaničan domet od 195km. Preskočiću ostale tehničke detalje i reći samo da je ovo skorašnja modifikacija sa izuzetnim mogućnostima, tako da su se sve glasine o tome kako Rusija isporučuje neke zasterele verzije S-300 sada pokazale kao lažne (kao i obično).
Zapravo, ovo nije prvi put da su Rusi isporučili sistem vazdušne odbrane “koji ograničava Izraelce“: 1983. godine je SSSR isporučio nekoliko S-200VE “Vega-E2 (SA-5b) sistema vazdušne odbrane Siriji, što je značajno ograničilo izraelske operacije iznad i oko (AWACS) Sirije.
U kombinaciji sa EW sistemima (elektronsko ratovanje) koje je takođe isporučila Rusija, ovi sistemi vazdušne odbrane jasno utiču na američke i izraelske operacije. I dok Amerikanci priznaju da je ovo problem za njih, Izraelci su se, kao i obično, se žalili na ovu isporuku i hvalili da ih to uopšte ne zanima, dodajući da će oni nastaviti da bombarduju Siriju kad god osete potrebu.
Izraelci su čak izjavili da bi bili voljni da ubiju rusku posadu ako se u njihov avion bude pucalo. Osim, naravno, što su Izraelci do sada ostajali dalje od sirijskog neba (imajte na umu da je prema izraelskim izvorima 2017. godine IDF napao Siriju preko 200 puta, otprilike jedan napad svakog drugog dana!).
Ovog puta, ne samo da se Izraelci suočavaju sa mnogo kompetentnijim sistemom vazdušne odbrane, već je ovaj sistem takođe i veoma mobilan i stoga je mnogo teži za lociranje, što će u velikoj meri otežati buduće napade. Osim toga, s obzirom da jedan bataljon S-300PMU2 može pratiti 300 meta (i angažovati 36 sa 72 rakete istovremeno) na veoma dugom dometu, Sirijci će sada znatno poboljšati svoje sposobnosti ranog upozorenja, što će Izraelcima mnogo otežati sprovođenje iznenadnih napada na Siriju.
Međutim, pre ili kasnije, možemo biti prilično uvereni u to da će Izraelci i SAD morati pokušati da ponovo napadnu Siriju, makar samo u PR svrhe. Zapravo, ovo ne bi trebalo da bude previše teško za njih, a evo i zašto:
Prvo, i suprotno onome što se često tvrdi, nema dovoljno S-300/S-400 sistema u Siriji da zaista “zaklljučaju“ sav sirijski vazdušni prostor. Da, Rusi su de-fakto stvorili zonu zabrane letova nad Sirijom, ali ne onu koja bi mogla da izdrži veliki i odlučan napad.
Ono što su kombinovane ruske i sirijske snage činile do sada jeste da AngloCionističkim agresorima ospore neke određene segmente vazdušnog prostora iznad i oko Sirije.
Međutim, čim Amerikanci/Izraelci steknu osećaj za ono šta je raspoređeno i gde, i kako ova čitava integrisana mreža vazdušne odbrane funkcioniše, oni će moći da planiraju udare koji će, iako ne strašno efikasno, od strane propagandne mašine biti predstavljeni kao veliki uspeh za AngloCioniste.
Drugo, operacije vazdušne odbrane su uvek igra brojeva. Čak i ako pretpostavite da svaka raketa vazdušne odbrane ima verovatnoću ubistva od 1 (što znači da će svaka ispaljena raketa vazdušne odbrane uništiti jednu dolazeću raketu), i dalje ne možete oboriti više raketa nego što vam vaše vlastite zalihe dozvoljavaju da ispalite. SAD/NATO/CENTCOM mogu, ako je potrebno, u poražavajućem napadu angžovati mnogo više raketa nego što Rusi imaju na raspolaganju za odbranu. Ovo se verovatno neće promeniti u doglednoj budućnosti.
Treće, SAD/NATO/CENTCOM/IDF imaju napradne EW mogućnosti koje će im omogućiti da pokušaju da naruše ruske vatrene i izviđačke sposobnosti, naročito ako se u napadima koriste niski RCS avioni (kao što su F-22, F-35, B-1B, itd.). Niski-RCS avioni (i rakete) ne moraju da deluju sami i, u stvarnosti, često su angažovani uz podršku određenih EW napora.
Konačno, Imperija takođe ima oružje dugog dometa koje bi moglo da se koristi za napad na Siriju (kao što su krstareće rakete AGM-158 JASSM), naročito tokom kombinovanog raketnog napada elektronskog ratovanja i standoff antiradijacije.
Dakle, sve što AngloCionisti zaista treba da urade jeste da budu veoma pažljivi u svom izboru puteva pristupa i izbora meta, koriste niske-RCS avione i rakete pod okriljem robusnog EW anažovanja, a zatim iskoriste dovoljan broj raketa da ostave utisak da je Imperija porazila rusku i sirijsku vazdušnu odbranu.
Sudeći prema njihovim ranijim napadima na Siriju, SAD i Izraelci su mnogo više zabrinuti zbog potrebe da izgledaju moćno, efikasno i kvazi-neranjivo, nego da stvarno postignu neki značajan vojni cilj. Naravno, ova potreba da izgledaju neranjivo takođe znači da AngloCionisti zaiste ne mogu sebi priuštiti da im jedan od njihovih aviona bude oboren, i zbog toga se trenutno toliko opiru tome da ispitaju mogućnosti sirijske vazdušne odbrane.
Međutim, pre ili kasnije, Izraelci će morati pokušati da “poraze S-300,“ kako bi oni to rekli.
Problem Izraelaca je u tome što oni nemaju zapravo nikakve dobre opcije. Problem nije toliko tehnološki koliko je politički.
Pretpostavimo da Izraelci sprovedu uspešan udar na značajne mete (ako je njihov napad simboličn, Rusi i Sirijci mogu jednostavno ograničiti svoj odgovor na uobičajene proteste i osude, ali ne preduzeti pravu akciju). Šta bi Rusija uradila?
Pa, Rusi (Šojgu konkretno) su već ukazali na to da će, ako bude potrebno, povećati broj S-300 baterija (i potrebne sisteme podrške) koje isporučuju Siriji. Dakle, glavni efekat uspešnog napada na Siriju će biti da se naknadni napadi još teže planiraju i izvršavaju. Da li bi to zaista bio poželjan ishod za Izraelce? Ne bih rekao.
Ako svaki uspešan izraelski udar svaki naredni udar čini još težim, dok istovremeno povećava opasnost za izraelske avione, koja bi bila poenta takvih napada? Postoje li istinski vredne mete u Siriji čije bi uništenje od strane IDF opravdalo pokretanje dalje degradacije situacije u Siriji? Nasuprot tome, da se vi Sirijac (ili Iranac), zar ne biste želeli da Izraelci napadnu Siriju (ili bar S-300 baterije) dovoljno snažno da Rusi isporuče još više sistema vazdušne odbrane (ne nužno S-300!)?
Baš kao što je slučaj sa Hezbolahom u Libanu (čijem je kreiranju pomogla izraelska invazija na Liban 1982. godine), i dolazak Hasana Nasarlaha na vlast na čelo Hezbolaha (kog je ubistvo Abasa al Musavija od strane Izraelaca 1992. godine pokrenulo do pozicije generalnog sekretara organizacije), Izraelci iznova i iznova otkrivaju očiglednu istinu: iako izgleda da je jednostavno, brutalno nasilje efikasno na kratke staze, na srednje i duge staze ono nikad ne uspeva, osim ako je podržano značajnim političkim merama.
Velika aksiomatska istina koju Izraelci još uvek tvrdoglavo odbijaju da priznaju jeste da je sva istinska bezbednost uvek kolektivna (nešto što Rusi već godinama ponavljaju). U slučaju Sirije, Izraelu bi bilo mnogo, mnogo bolje da pregovara o nekoj vrsti dogovora sa Rusima, Irancima i Sirijcima (čak i nezvanično!), nego da pokušava da prevlada raznošenjem meta u Siriji.
Čak bih tvrdio i da, uz Trampovo predsedništvo koje sada dramatično povećava stopu kolapsa AngloCionističke Imperije, Izraelci moraju početi sa planovima da uključe neke druge aktere u svoju regionalnu politiku. Istina je da SAD više nisu u poziciji da ostanu ključni igrači u politici Bliskog istoka i da su decenije bedne potčinjenosti agendi Likuda nepopravljivo oštetile američki kredibiletet i uticaj na Bliskom istoku (i ostatku sveta).
Uporedio bih isporuku S-300PMU-2 “Favorit“ baterija Siriji sa početnim potezom u šahu ili nepovratnim potezom poput rokade: to samo po sebi ne odlučuje o ishodu igre, ali stvara osnovno okruženje u kom oba igrača treba da deluju.
Za Ruse, sledeći korak je prilično očigledan: da nastave sa isporukom svih vrsta sistema vazdušne odbrane Siriji (naročito više Pancira) sa ciljem da na kraju mogu da zaštite čitav sirijski vazdušni prostor od bilo kakvih napada SAD-a ili Izraela. Glavni elementi višeslojne mreže vazdušne odbrane su već raspoređeni, Siriji je sada samo potreban veći broj. Zaista se nadam da će im Rusija to pružiti.
Webtribune.rs
