Međunarodni poredak je neverovatno uzdrman, pre svega, velikim preokretom koji se nesumnjivo događa prvi put u našoj istoriji, na gotovo svim poljima i sa dubokim istorijskim značajem. Prvo što primetimo je velika transformacija, geopolitička i strateška prekompozicija.
Bez sumnje svedočimo kraju zapadne hegemonije širom sveta. Naviknuti smo na međunarodni poredak koji je od 18. veka, na osnovu inspiracije prosvetiteljstva, počivao na zapadnoj hegemoniji, uglavnom francuskoj u 18. veku; zatim uglavnom britanskoj u 19. veku zahvaljujući industrijskoj revoluciji i, konačno, uglavnom američkoj u 20. veku, zahvaljujući dva velika sukoba i ekonomskoj i političkoj dominaciji ove sile.
[adsenseyu1]
Stvari se menjaju. I sada je poredak duboko uzdrman greškama zapadnjaka u određenim krizama, odlukama koje su Amerikanci donosili već nekoliko godina, a koje nisu započete s ovom administracijom, ali koje vode preispitivanju određenih implikacija u sukobima na Bliskom Istoku i drugde i preispitivanje duboke, diplomatske i vojne strategije, a ponekad i preispitivanju elemenata solidarnosti za koje smo mislili da su večni.
A onda se rađaju nove sile čiji uticaj verovatno dugo potcenjujemo. Kina je na prvom mestu, ali i ruska strategija koja, mora se reći, uspešno napreduje poslednjih godina.
Indija koja se takođe pojavljuje na sceni, kao i nove ekonomije koje takođe postaju sile ne samo ekonomske, već i političke i koje sebe smatraju, kako su neki napisali, pravim „civilizacijskim državama“ koje sada dolaze ne samo da poljuljaju naš međunarodni poredak, već i da preispitaju politički poredak i političku maštu koja ide uz to, sa mnogo dinamike i mnogo više inspiracije nego što je imamo. Pogledajte Indiju, Rusiju i Kinu. One imaju mnogo jaču političku inspiraciju od Evropljana danas. One misle o našoj planeti istinskom logikom, istinskom filozofijom, maštom koju smo malo izgubili.
Analizirajmo sada ove Makronove ključne izjave jednu po jednu:
1) „veliki preokret koji se nesumnjivo događa prvi put u našoj istoriji na gotovo svim poljima i sa dubokim istorijskim značajem“
Ovde je Makron skrenuo pažnju na neka zaista značajna zapažanja: ono o čemu će se dalje govoriti nije samo veliki događaj, već i događaj bez presedana u istoriji (bilo francuske ili evropske). Nadalje, ono o čemu će se raspravljati u daljem tekstu pogađa „skoro svako polje“ i ima ogromne istorijske implikacije.
2) „Bez sumnje svedočimo kraju zapadne hegemonije širom sveta“
Kad sam to pročitao, moja prva i prilično infantilna reakcija bila je „stvarno ?! šalite se ?! Ko bi pomislio !? ”Posle svega, neki od nas to govore već dugo, dugo, ali nebitno. Ono što je važno jeste da je i Rotšildova marioneta poput Makrona morala konačno da izgovori ove reči. Verovatno je bio srećan poput kapetana Titanika kada je morao (konačno!) da naredi opštu evakuaciju ovog nepojmljivog broda, ali bez obzira na to, uspeo je. Od danas pa nadalje, pojam kraja zapadne hegemonije na planeti potpuno je ušao u „mainstream“ javni diskurs. Ovo je ogromna pobeda za sve nas koji već godinama govorimo iste stvari.
3) „greškama zapadnjaka u određenim krizama, odlukama koje su Amerikanci donosili već nekoliko godina“
Iako su unutrašnje suprotnosti zapadnog materijalizma uopšte i posebno anglocionističkog kapitalizma sustigle zapadni svet i kako je eventualna katastrofalna kriza bila neizbežna, takođe je tačno da su zapadni lideri to uglavnom sami sebi učinili; u najmanju ruku, oni su dramatično ubrzali ove procese.
U tom kontekstu izdvojio bih sledeće političare za nominaciju za medalju za sjajnu službu u urušavanju zapadne hegemonije nad našom planetom Donald Tramp i Barak Obama, ali i Fransoa Olande i Emanuel Makron (da, i on, čak i ako sada promeni presmu!), Angela Merkel, naravno, i poslednje, ali ne i najmanje važno, svaka britanska premijerka od Margaret Tačer (možda, uz posebnu pohvalu za Terezu Mej).
4) „rađanje novih sila čiji smo uticaj verovatno dugo potcenjivali. Kina je na prvom mestu, ali i ruska strategija koja, mora se reći, uspešno napreduje poslednjih godina “
Dalje, to nije samo Kina. I Rusija je veliki konkurent i veoma uspešna u tome, otuda priznanje da uprkos svim naporima anglocionističkih elita, Carstvo ne samo da nije uspelo da slomi Rusiju, već je Rusija bila veoma uspešna u odbrani od Zapada.
Konačno, u vojnom pogledu, Rusija je postigla više od pariteta. U stvari, tvrdio bih da barem u pogledu kvaliteta ruske oružane snage napreduju u nekoliko ključnih tehnologija (hipersonične rakete, vazdušna odbrana, elektronsko ratovanje itd.) Čak iako ona još zaostaje kada su u pitanju druge tehnologije (uglavnom zaista zastarelim stvarima kao što su nosači aviona). Ali najvažnija je politička pobeda Rusije: pet godina nakon Evromajdana i oslobađanja Krima od nacističkog jarma, SAD su daleko izolovanije od Rusije.
5) „prave“ civilizacijske države „koje sada dolaze ne samo da bi poljuljale naš međunarodni poredak“
Iako je ruska nacija mnogo mlađa od one u Kini ili, još više Indiji, 1000 godina ruske civilizacije zaslužuje da stoji pored ova dva velikana svetske istorije. A ono što je apsolutno sigurno je da Kina i Indija nikada ne bi mogle da izgrade nov, međunarodni poredak koji žele bez Rusije, barem u doglednoj budućnosti. Uprkos svim vrlo stvarnim napretkom koji su nedavno postigle kineske oružane snage (a u manjoj meri i indijske), Rusija je i dalje mnogo jača vojna sila od Kine.
Zapravo Rusija, Kina i Indija su zapravo sve bivša carstva koja su se odrekle imperijalizma i koja sada samo teže moćnim, ali ipak „normalnim“ nacijama. Upravo po svojoj veličini i reljefu, to su „neupadljive“ zemlje koje sve predstavljaju poseban model razvoja i žele multipolarni međunarodni poredak koji bi im omogućio da sigurno postignu svoje ciljeve.
Drugim rečima, Makron razume da će budućem međunarodnim poretkom diktirati Kina, Rusija i Indija, a ne bilo koja kombinacija zapadnih sila.
6) „Pogledajte Indiju, Rusiju i Kinu. Oni imaju mnogo jaču političku inspiraciju od Evropljana danas. Oni razmišljaju o našoj planeti istinskom logikom, pravom filozofijom, maštom koju smo malo izgubili. „
Ovo je „srž BRIKS“ izazova Imperiji: Kina i Rusija su već utvrdile ono što Kinezi nazivaju „Sveobuhvatnim strateškim partnerstvom za upravljanje novom erom“. Ako sada mogu da prošire ovo neformalno, ali izuzetno duboko partnerstvo na Indiju, tada će BRIKS imati zavidnu budućnost.
I da, Makron je primetio: Kina i, posebno, Rusija imaju suštinski drugačiji pogled na svet i, za razliku od zapadnog, njihov ima „mnogo jače političke“ ciljeve (Makron je koristio reč „aspiracije“), „pravu filozofiju i maštu “koju je zapad izgubio. Ali na ovaj ili onaj način i prvi put posle 1000 godina, o budućnosti naše planete neće odlučivati nigde na Zapadu, ne u Evropi (staroj ili „novoj“), već u Aziji, pre svega od strane rusko-kineskog saveza.
Anglocionističko carstvo je verovatno poslednje u istoriji, definitivno poslednje zapadno.
Sada ne bismo trebali biti naivni, Makron nije iznenada spoznao religiju, postao svestan ili odjednom postao ekspert za međunarodne odnose. Naravno, postoji ciničan razlog zašto menja pemu. Zapravo, postoji nekoliko takvih razloga.
Prvo, čini se da je veza između Makrona i Trampa pukla. Drugo, cela Evropa je u slobodnom padu socijalnom, ekonomskom i, naravno, političkom.
Štaviše, iako sam uvek govorio da Rusija nije deo Evrope kulturno i duhovno, Rusija je geografski velikim delom u Evropi, ekonomski i politički i jednostavno nema načina da bilo koji zamislivi savez evropskih država spasi Evropu njenog trenutnog stanja bez ruske pomoći. Sviđalo vam se to ili ne, to je činjenica, bez obzira da li političar ili komentator X, Y ili Z to shvata ili ne. Makron je verovatno shvatio da takozvani „istočnoevropljani“ nisu ništa drugo nego jeftine prostitutke koje rade ono što ujak Šmuel želi, Nemačka se urušava pod težinom Merkelove „sjajne“ imigracijske politike dok je Velika Britanija pod Boris Džonsonom zauzeta pokušajem samouništenja poput SAD-a pod Trampom.
[adsenseyu4]
Ako bi bile ujedinjene, Rusija i Francuska bi mogle da grade mnogo sigurniju Evropu od one koja danas polako i bolno umire pred našim očima. Ali pogrešno je misliti da Rusija može „ponovo doći“ pod sferu uticaja Anglocionista. U tom kontekstu, Putinov odgovor na pitanje da li je Rusija voljna da se vrati u G8 je vrlo upečatljiv: prvo je rekao da bi, ako G7 želi da se vrati u Rusiju, Putin to pozdravio, ali je onda takođe dodao da je G7 / 8 beskoristan bez, da, pogađate, Kine i Indije.
Biće zanimljivo videti da li će sadašnji G7 ikada pristati da mutira u novu G10 koja bi Rusiju, Kinu i Indiju učinila najmoćnijim blokom (ili glasačkom grupom) ovog novog foruma. U to lično sumnjam, ali oni postaju očajni i Makronove reči ukazuju na to da se o ovoj opciji barem razgovara iza zatvorenih vrata. Iskreno, s obzirom na to koliko brzo G7 postaje krajnje nevažan, očekujem da će ga postepeno ukinuti i zameniti (objektivno mnogo relevantniji) G20.
Napokon, postoje Trampovi napori da se Rusija vrati u G8 koji su vrlo transparentno povezani sa trenutnim trgovinskim ratom i geostrateškom konkurencijom između SAD-a i Kine. Ponuda je beskorisna za Rusiju, baš kao i povratak u PACE, ali Rusija ne želi bespotrebno nikoga da vređa i zato Putin nije javno odbio Trampa ili direktno odbio da dođe u Majami: umesto toga, odobrio je opšti koncept, ali je ponudio bolji način da se to reši. Tipični Putin.
Zaključak: Makron čita sa zidova
Bez obzira na njegove političke motive zbog kojih je rekao sve to, Makron nije idiot, niti su njegovi savetnici. Francuzi su mislili svaku reč koju je Makron rekao. U stvari, Makron je već pozvao Putina da učestvuje na sastanku normandijskog formata u Parizu u vrlo bliskoj budućnosti. Ako se taj sastanak na kraju i dogodi, to će značiti da su organizatori dali Putinu garancije da to neće biti samo uobičajeni razgovori i da će se konačno dobiti neki ozbiljni rezultati.
To zauzvrat znači da će neko – verovatno Francuzi – imati neugodan zadatak da kaže Ukrajincima da je zabava gotova i da sada treba da se ujedine i započnu sa primenom sporazuma iz Minska, nešto što Zelenski možda hoće, a možda i neće učiniti, ali svakako nešto što pojedini Ukrajinci nikada neće prihvatiti. Dakle, ako Zapad zaista ozbiljno nameće Kijevu da se pridržava sporazuma iz Minska, onda se Zapad konačno mora odreći svoje samodestruktivne, rusofobične histerije i značajno promeniti ton o Ukrajini.
Pozvati Putina u Pariz samo da mu ponovo kažete da Rusija „mora da učini više“ nema smisla. Stoga će se sve ostale strane morati da se pomire sa stvarnošću pre nego što pozovu Putina. Očigledno je da se to može dogoditi u Parizu. Što se tiče Trampa, on se upravo ponudio da posreduje (ako se od njega zatraži) između Rusije i Ukrajine.
Biće izuzetno zanimljivo videti da li će se ovaj sastanak normandijskog formata zaista održati i kakvu će ulogu, ako uopšte bude imao, imati Tramp i SAD iza vrata. Tada ćemo znati da li je Makronova epifanija bila samo jednokratna muka ili ne, završava analizu legendarni The Saker
Webtribune.rs
