Prošle nedelje je predsednik Džo Bajden održao virtuelni samit sa svojim kineskim kolegom Si Đinpingom. Samit je imao za cilj da uspostavi stabilnije odnose između Vašingtona i Pekinga, ali (osim nekoliko floskula) sastanak nije proizveo nikakve nove pomake za kinesko-američku saradnju.
Ranije ove godine, američki državni sekretar Entoni Blinken izjavio je da američka politika prema Kini uključuje mešavinu „saradnje, konkurencije i konfrontacije“.
Nažalost, u pravu je samo u jednoj tvrdnji. Uprkos velikim nadanjim i svim pričama u Vašingtonu o „takmičenju” velikih sila, otrežnjujuća stvarnost je da odnosom Kine i SAD sve više dominiraju njegovi najkonfrontiraniji elementi.
Termin „takmičenje velikih sila“ postao je mantra u Vašingtonu nakon objavljivanja Strategije nacionalne bezbednosti SAD iz 2017. Dokument je ispravno prepoznao da je prethodna američka strategija pokušaja da se Kina kultiviše kao „odgovorni akter“ u međunarodnom sistemu zasnovanom na pravilima propala i da je potreban novi, stroži pristup.
Pratite naše odabrane najbolje vesti na našem “Telegram” kanalu na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE
Bajdenova administracija je od tada ažurirala ovaj termin u „strateško takmičenje“, obećavajući da će dati prioritet najvažnijim strateškim ili najvažnijim oblastima konkurencije.
Ali konkurencija nije najbolja reč ni u jednom ni u drugom slučaju. Takmičenje podrazumeva da učesnici igraju i obavezuju ih ista, dogovorena pravila. Firme se takmiče za udeo na tržištu, a atletski timovi se bore za titulu šampiona u okviru jasno razgraničenih i primenjivih granica.
Rivalstvo između SAD i Kine, međutim, ne može se pošteno opisati kao konkurencija, jer Komunistička partija Kine (KPK) sistematski krši opšte prihvaćene međunarodne zakone i norme.
U ekonomskoj sferi, Peking sistematski napada globalni ekonomski sistem prkoseći obavezama Svetske trgovinske organizacije. On krade intelektualnu svojinu, subvencioniše domaće šampione, ograničava strane kompanije koje posluju u Kini i potkopava konkurente robovskom radnom snagom.
KPK je u suprotnosti sa međunarodnim humanitarnim pravom tako što se bavi „zločinima protiv čovečnosti“ i „genocidom“ nad muslimanskim Ujgurima i drugim manjinama kod kuće.
U vojnom smislu, Peking oduzima spornu teritoriju od svojih suseda, uključujući ostrva u Južnom kineskom moru, uprkos presudama Haškog tribunala protiv lažnih kineskih tvrdnji.
Prošlog meseca, sekretar za štampu Bele kuće Džen Psaki rekla je: „Pozdravljamo oštru konkurenciju“ sa Kinom. Ali da li Vašington zaista „pozdravlja“ varanje u trgovini, genocid i teritorijalnu agresiju? Opisivanje takvih sistemskih kršenja prihvaćenih međunarodnih standarda kao puke „konkurencije“ izgleda previše velikodušno. „Konfrontacija“ zvuči istinitije.
Takođe je teško pronaći neke dokaze o saradnji u trenutnim odnosima SAD i Kine. Čak i u oblastima u kojima analitičari izražavaju nadu u angažman, odnos najbolje karakteriše konfrontacija.
Što se tiče klimatskih promena, Kina je najveći svetski emiter gasova staklene bašte, sa 28 odsto globalnih emisija – skoro duplo više od količine u Sjedinjenim Državama i više od svih razvijenih zemalja zajedno. Pošto Vašington i druge sile smanjuju svoje emisije, Peking obećava da će nastaviti da povećava emisije do 2030. godine.
U globalnom javnom zdravlju, Kina je takođe veliki problem. Njeno početno kašnjenje u prijavljivanju Covid-19 pretvorilo je lokalni problem u globalnu pandemiju, a Peking blokira značajnu istragu o poreklu bolesti do danas, čineći ponovnu pojavu u budućnosti verovatnijom.
Slična je priča i sa kontrolom naoružanja. Kina se angažuje u širenju nuklearnog naoružanja koje uključuje izgradnju: stotine silosa za nuklearne rakete u pustinji, novih nuklearnih bombardera i podmornica i hipersoničnih projektila.
I predsednici Barak Obama i Donald Tramp želeli su pregovore o kontroli naoružanja sa Pekingom, ali je KPK odbila da čak i sedne za sto. Sumnja se da će Bajden imati više sreće.
Istina, postoji značajna saradnja između dve sile. Vašington bi želeo da Peking nastavi da kupuje američke poljoprivredne proizvode, na primer, a Peking želi da Vašington zadrži svoju posvećenost politici „Jedne Kine“ u pogledu Tajvana. Ali i ovi preostali elementi saradnje takođe sve više postaju predmet spora.
Ovo nije samo semantička vežba; reči koje koristimo imaju stvarne efekte na to kako razmišljamo o kineskom izazovu i šta treba da uradimo povodom toga.
Vlada SAD, američka javnost, američka preduzeća i američki saveznici i partneri moraju u potpunosti da shvate da je ovo sve više konfrontacijski odnos i da će se verovatno pogoršati pre nego što postane bolji.
Oni moraju da se pripreme za ovu realnost tako što će postati oštriji prema Kini kada prekrši pravila. Predstavljanje američko-kineskog odnosa kao primera ravnopravne saradnje stvara beskorisne pogrešne percepcije sa potencijalno kontraproduktivnim rezultatima.
To ne znači da Vašington želi konfrontaciju sa Kinom. Jasno je da bi više voleo odnos saradnje. Ali to se ne čini mogućim sve dok Si (a možda i Komunistička partija Kine) ostane na vlasti.
Mogućnost buduće saradnje sa Kinom će zahtevati neminovnu konfrontaciju u bliskoj budućnosti. Vašington i njegovi istomišljenici i partneri bi trebalo da učine više da se suprotstave Kini zbog njene nepoštene trgovinske prakse, bezobrazne prakse kršenja ljudskih prava, vojne agresije, zagađenja, lošeg zdravstvenog stanja i gomilanja nuklearnog oružja.
Što se tiče kineskog nuklearnog gomilanja, na primer, Vašington bi trebalo da poveća sopstveno odvraćanje, uključujući nuklearne snage u Indo-Pacifiku, kako bi pokazao Siju da će njegova agresivna ekspanzija naoružanja samo učiniti Kinu manje bezbednom.
Činjenica da se njegova bezbednosna situacija pogoršava možda je jedini način da se Si ubedi da se uključi u pregovore o kontroli naoružanja. Sama nada u saradnju neće dati željeni rezultat.
Neki će tvrditi da će suprotstavljanje KPK dovesti do agresivnijeg ponašanja Kine i povećanog rizika od vojnog sukoba. Greše. Odlučna politika konfrontacije sada je najbolja nada Sjedinjenih Država da na kraju ubede Peking da promeni kurs, zaključuje The National Interest u svojoj kolumni.
Na našem “Telegram” kanalu možete pratiti naše odabrane najbolje vesti i one koje ne objavljujemo na drugim mrežama. “Telegram morate instalirati na mobilnim telefonima preko Play Prodavnice. OVDE
Webtribune.rs
