[adsenseyu2]
[adsenseyu3]
-
Kako bi se nemački kapitalizam proširio, on mora da organizuje Evropu, koja je podeljena na 50 država, prema svojim interesima. Nemački kapitalizam je to pokušao da učini silom dva puta – 1914. i 1939. godine – i oba pokušaja su se završila katastrofom.
-
Pogoršanje međunarodne finansijske i ekonomske krize i pooštravanje nacionalnih i društvenih tenzija u Evropi sada primoravaju vladajuću elitu Nemačke da pokušaju i po treći put, a moguće je da će i treći put doći do katastrofe.
Profesor iz Berlina smatra da je Nemačka glavni rukovodilac Evrope
„Ulogu blagajnika dugoročno može da igra samo onaj ko je spreman da preuzme tešku ulogu rukovodioca“, napisao je Herfrid Minkler u svojoj novoj knjizi „Moć u centru“. Ovaj politički naučnik iz Berlina otvoreno zagovara nemačku hegemoniju u Evropi. Nemačka je „postala centralna sila Evrope“, piše Minkler i mora „da igra odgovarajuću ulogu“, piše „World Socialist Web Site“.
Minkler opravdava nemačke težnje ka hegemoniji po osnovu da su „evropski procesi integracija došli do zastoja“ i da njihov nastavank „ne može trenutno da se očekuje“.
„Ideja da evropska nacija može jednog dana da nastane iz evropskog projekta nije uspela“, kaže Minkler. Obzirom na dugačku ekonomsku krizu u Francuskoj, centar ose Berlin-Pariz se sada nalazi u Nemačkoj. Zbog toga je Nemačka pod obavezom da se ponaša kao „centralna moć“ čiji je zadatak da „održava Evropu zajedno“ i da „dovodi Evropljane u red“.
[adsenseyu1]
„Nemačka mora da vodi Evropu“, tvrdi Minkler. On dodaje da će država morati da nastavi pažljivo da korača, što se nikako ne sme pobrkati sa „oklevanjem i neodlučnošću“. Uloga „centralne moći“ ne može više da bude „ograničena samo na regulatora finansija“, već mora uključivati i „odlučno političko i ekonomsko vođstvo“.
Minkler je prilično svestan da njegovo zagovaranje nemačke hegemonije nailazi na otpor nemačkog stanovništva i stanovništva drugih evropskih država. On navodi da se osvrtom u prošlost, na poslednjih vek i po, uočava ogroman znak upozorenja po pitanju geopolitičkog sastava jakog centra.
„Najviše je ranjiva nemačka istorija“, kaže Minkler. „Mogućnost da se u svakom trenutku ukaže na uspon nacionalsocijalizma i rasističke ideologije je uvek prisutna, zatim su tu Hitlerova politika ucene i aneksiranja, agresija iz 1939. godine, zločini Vermahta i na kraju ubistvo evropskih Jevreja“.
Činjenica da je nemačka vladajuća elita počinila neopisive zločine poslednji put kad je pokušala da dominira Evropom ne sprečava Minklera da ponovo promoviše isti cilj. Veliki deo knjige „Moć u centru“ je posvećen pobijanju tih zamerki i naoružavanju nemačke inostrane politike protiv njih.
[adsenseyu4]
Za početak, Minkler predlaže suzbijanje demokratskog procesa. „Evropske integracije su suviše složen proces da bi ih stanovništvo preuzelo na sebe“, napisao je on, nazivajući „izbornu moć građana Ahilovom petom evropske politike“.
„Ne možemo da očekujemo da će nas svi voleti“, napominje on, „pošto to nije moguće za centralnu moć ukoliko ona želi da ispunjava svoj zadatak“. On tvrdi: „Antinemačke demonstracije na ivicama evrozone i vređanje Nemačke ne bi trebalo da nas iznenadi niti iritira“.
Minkler tvrdi da su upravo zbog toga potrebni nemilosrdni političari. Kao „vodeća sila po pitanju politike bezbednosti“, Nemačkoj je potreban drugačiji „model političke elite“. Potrebni su joj predstavnici koji su sposobni da donose „rizične odluke“.
Reklo bi se da Minklerova knjiga predstavlja arogantan rad pompeznog profesora i da prosto izražava njegovo mišljenje. Međutim, Minkler je usko povezan sa političkom elitom i deluje kao savetnik političkim partijama, vladi i vojsci. Mnoge teme u njegovoj knjizi su pronađene u prošlogodišnjim diskusijama nemačkih ministara spoljnih poslova i ministara odbrane.
U okviru projekta „Recenzija 2014. – Svež pogled na nemačku spoljnu politiku“, ministar spoljnih poslova, Frenk-Volter Štajnmajer, zatražio je mišljenje od preko 50 međunarodnih „stručnjaka“, od kojih je veći deo zaključio da Nemačka treba da preuzme na sebe „veću odgovornost“. Ministarka odbrane, Ursula fon der Lejen, govorila je pre mesec dana na Bezbednosnoj konferenciji u Minhenu na temu „Vođstvo iz centra“, citirajući Minklera.
[adsenseyu1]
Minklerova knjiga sumira ova shvatanja, opravdava ih i dodatno razvija. To je propagandni tekst, politički vodič i pokušaj istorijskog izgovora. U skladu sa tim, knjiga je puna grotesknih protivrečnosti i ideoloških zakrivljenosti.
Minkler u nekoliko navrata napominje da Nemačka „ne promoviše sebe“ kao centralnu moć i da zapravo „odbija“ da preuzme na sebe tu ulogu. Međutim, „namerno ili ne“, Nemačka je preuzela ulogu „centralne moći“ i sada mora da se „nosi sa tim“.
U jednom trenutku Minkler čak pokušava da opravda zločine nacističkog režima. „Istorijska ranjivost Nemačke nije obavezno hendikep, već preduslov za prihvatanje uloge vođstva u Evropi“, objašnjava on. Članice EU verovatno ne bi dozvolile da „politički neranjiv igrač dospe na centralnu vlast Evrope“. Ako se uzme u obzir evropska istorija, „one bi prihvatile samo ranjivog hegemona kojeg bi mogle obuzdati ukoliko bi to bilo neophodno“.
Kako bi se opravdala potreba za centralnom vlašću, Minkler nas vodi na poduže putovanje kroz istoriju. On govori o carstvu Aleksandra Velikog, o Rimljanima, o dinastiji Karolinga i Habzburga, o krstaškim ratovima, o tridesetogodišnjem ratu i Napoleonovim ratovima. On takođe drsko tvrdi da je „nepobitna potreba za centrom“ u stvari „antropološka konstanta“.
[adsenseyu4]
Međutim, Minkler izbegava jedno pitanje kroz celu knjigu: Koji društveni interesi leže iza težnje za dominacijom Nemačke u Evropi?
Pre oko godinu dana, Minkler je vodio žestoku kampanju protiv istoričara Frica Fišera. Fišer je 1961. godine dao dokaz u svojoj knjizi „Ciljevi Nemačke u Prvom svetskom ratu“, da su se ciljevi Nemačke u stvari vrteli oko interesa za nemački kapital i strateških zahteva njenih vojnih snaga. On je zabeležio činjenicu da je Hitler u Drugom svetskom ratu težio istim ciljevima.
Minklerova poslednja knjiga potvrđuje da se nemački imperijalistički istorijski zločini moraju baciti u senku, kako bi mogli da se izvedu novi zločini. Naravno, knjiga ne navodi na koji način nemačka dominacija može biti od koristi za Evropu.
Kako bi se nemački kapitalizam proširio, on mora da organizuje Evropu, koja je podeljena na 50 država, prema svojim interesima. Nemački kapitalizam je to pokušao da učini silom dva puta – 1914. i 1939. godine – i oba pokušaja su se završila katastrofom. Pogoršanje međunarodne finansijske i ekonomske krize i pooštravanje nacionalnih i društvenih tenzija u Evropi sada primoravaju vladajuću elitu Nemačke da pokušaju i po treći put, a moguće je da će i treći put doći do katastrofe.
U Ukrajini i Grčkoj, nemački imperijalizam je već pokazao na šta je spreman. U Ukrajini je nemačka vlada u saradnji sa SAD, podržala prozapadnjački puč koji je doveo tu državu u građanski rat i približio NATO Rusiji, povećavši šanse za izbijanje nuklearnog rata. U Grčkoj je to vodeća sila iza mera štednje koje pogoršavaju životni standard radničke klase već decenijama.
Prema Minklerovim rečima, oba slučaja bi trebalo da posluže kao uzor nemačkoj politici da postane centralna moć Evrope. On je napisao: „Sumiranjem suštinskih elemenata nemačkog pristupa krizi evra i konflikta Rusije i Ukrajine, dolazi se do suštinskih osobina politike kojom Nemačka treba da se vodi narednih godina kako bi ispunila svoje dužnosti kao „Centralna moć““.
Webtribune.rs
[adsenseyu5][adsenseyu5]
[adsenseyu2]
