„Odnos između dva čoveka može bita samo ravnopravan ili neravnopravan. Isto tako je i u odnosima između dve države…“ General Konstantin Petrov
U bivšem SSSR-u i Rusiji se često govorilo o Lenjinovom testamentu kao o nečemu što je trebalo da utiče ili usmerava vođe Boljševičke revolucije u kom pravcu treba ići. I danas nije dokazano postojanje originalnog Lenjinovog testamenta, on se prema istorijskim prilikama i okolnostima koristio prema potrebama i različitim interesima.
Ovde ne mislim na neku vrstu „Političkog testamenta“ koji je Lenjin ostavio kroz svoja mnogobrojna dela, već o onom testamentu u kome je dao uputstvo o izboru boljševičkog vođe posle njegove smrti.
Da bi bolje razumeli okolnosti pod kojima se takav testament mogao napisati, moramo se vratiti na istorijske događaje koji su se nizali od 1917. do 1924., odnosno od Februarske i Oktobarske Revolucije pa sve do Lenjinove smrti.
Posle događaja iz 1917. i Oktobarske Revolucije koja je protekla praktično sa minimalnim žrtvama, neki će reći i bez žrtava, dogodili su se neki ekstremno značajni događaji za dalji razvoj boljševičke države.
Jedna od ključnih stvari je bilo potpisivanje mira sa Nemačkom 3.marta 1918. tzv. Brest-Litovski mir. Pojedini ruski istoričari su to smatrali izdajom Rusije, a neki Lenjinovim istorijskim potezom.
Posle toga, kada je trebalo da počne sa mirnim životom i razvojem, mladu sovjetsku državu su napali istovremeno 14 najrazvijenijih kapitalističkih zemalja tog vremena, buržoazija i snage odmetnute od boljševika, poput menjševika i ostalih tzv. socijalističkih pokreta, jednog krila esera itd. Čerčil je organizovao stranu intervenciju i otvoren savez sa neprijateljima sovjetske države.
Inače, mnogi istoričari su i tada, a i danas govorili o tome da su Lenjin i Trocki kao i većina boljševičkih vođa bili „strana agentura“ koja je radila protiv sopstvenog naroda.
I za to se može reći da je najverovatnije tačno, odnosno da su oni poslati u Rusiju sa ciljem da oslabe Rusiju kao državu u ratu. Lenjin je zaista mrzeo Cara i rusku vladajuću nomenklaturu toga vremena.
Oni su mu ubili brata, Lenjin je imao želju za osvetom. Trocki je bio drugačiji, on je takođe došao iz inostranstva u Rusiju sa istim ciljem kao i Lenjin, ali ne zbog lične osvete već zbog interesa naroda kome je i on pripadao, Jevrejima. I Lenjin i Trocki su bili genijalni govornici, umeli su da potpale mase, da povedu narod u bitku i da „zapale“ buktinju Revolucije.
Za to vreme se J.V.Staljin nalazio u Rusiji, on niti je bio dobar govornik niti je umeo da „zapali“ mase. On je bio izvanredan organizator, mnogi kažu da je imao strahovito dobar instinkt da proceni ko može da bude neprijatelj ili izdajnik.
U prvoj Lenjinovoj Vladi bio je Komesar za narodnosti, danas bi to bio Ministar za nacionalne manjine, uostalom jedino delo koje je do tada Staljin napisao bilo je „Marksizam i nacionalno pitanje“, a bio je i Gruzin, jedan od retkih koji nije bio Jevrejin.
Ako su Lenjina izabrali zato što je bio Rus i sa velikom željom za osvetom, Staljina su izabrali na vrlo nezahvalno mesto jer je Rusija imala stotine nacionalnih manjina ili narodnosti kako su ih onda zvali.
Zaboravili su samo jednu „sitnicu“, da je Staljin studirao Bogosloviju i da je na toj istoj Bogosloviji postao komunista, bio je jedini koji je video „obe strane medalje“, žargonski rečeno.
Posle potpisivanja Brest-Litovskog mira, postalo je jasno da se Lenjin „okrenuo“, odbacio je svoje nalogodavce sa zapada i okrenuo se svom ruskom narodu. Želja za osvetom zbog ubijenog brata je ispunjena, sada je trebalo nešto učiniti i za Otadžbinu.
Stvari su se brzo promenile, 17.jula 1918. u kući inženjera Nikolaja Ipatijeva ubijena je zverski carska porodica. Samo nekoliko nedelja kasnije, 30.avgusta 1918. eserka Dora Kaplan izvršila je atentat (neki je zovu i Fani Kaplan) na Vladimira Iljiča Lenjina, pogodila ga je sa dva metka u glavu.
Osim što je posle tog atentata i atentata na revolucionara Mojseja Urickog ponovo uvedena smrtna kazna, Vladimir Iljič Lenjin je praktično postao invalid.
Posle tog atentata Lenjin je imao strahovite glavobolje, bio je jednostavno čovek koji nije mogao da kontroliše dešavanja u državi. Staljin je preuzeo ogromnu odgovornost za budućnost države.
Građanski rat i Kontrarevolucija su bile u punom jeku, intervecionisti su opkolili Rusiju sa svih strana i davali podršku belogardejcima. Ipak, to nije bilo dovoljno, ogromna većina naroda nije više htela da trpi „jaram“ i zlo koju su doživeli u carskoj Rusiji. Nisu želeli potlačenost i ropski rad koji ih je iznurivao i uništavao kao ljude.
Da li je Lenjin napisao testament posle teškog ranjavanja? Taj testament su često „svojatali“: Lav Trocki, naročito u sukobu protiv Staljina i u izgnanstvu, Krupskaja, jer je smatrala da kao Lenjinova žena ima pravo odlučivanja o sudbini sovjetske države, Hruščov, koji je za čuveni referat iz 1956.
„Kult ličnosti i njegove posledice“, taj testament podelio svim članovima Politbiroa. Hruščov je imao otvorenu netrpeljivost prema Staljinu još za života, ali je to vešto prikrivao.
Nije mogao da oprosti Staljinu što je ovaj dozvolio likvidaciju njegovog sina Leonida zbog teškog kršenja vojne discipline. Takođe, taj testament je nekoliko puta pominjao i pokazivao i sam Staljin. Naravno, ne treba sumnjati u njegov „sadržaj“.
Ipak, najverovatnije je da nikakvog Lenjinovog testamenta nije bilo. On je od atentata u avgustu 1918. pa sve do svoje smrti, imao dovoljno zdravstvenih problema da bi mogao da napiše nešto protiv svojih najbližih saradnika.
Verovatno da je taj testament falsifikovala Lenjinova supruga Krupskaja, čak se pominjala i Lenjinova sestra, ali ko je poznavao Lenjina, znao je da on nikada tako nešto ne bi ostavio pojedincu već bi o tome bili obavešteni njegovi najbliži saradnici.
Sasvim druga stvar je što u vreme kada se pominje nastanak tog testamenta, a to je period između 1922. i 1923. godine, Lenjin formalno nije ni imao vlast.
Staljin je već početkom 1922. postao Generalni sekretar SKP (boljševika) pa je potpuno besmisleno govoriti o nastanku nekog Lenjinovog testamenta u to vreme.
Uostalom, ko je gledao naš već legendarni film „Maratonci trče počasni krug“ shvatiće o čemu se radi. Jedino, sasvim sigurno je to da Lenjin nije ostavio sve samom sebi.
Autor: Bratislav Živković
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
