Boris Begović, nekadašnji ekonomski savetnik Miroljuba Labusa, u vreme dok je ovaj bio potpredsednik Savezne vlade, otkrio je da je Slobodan Milošević izručen Hagu da bismo dobili 10,98 milijardi dolara kroz bespovratna davanja, zajmove i oproštaj duga.
Stručnjak koji je vodio direktne pregovore sa svim međunarodnim finansijskim institucijama to naziva razmenom, kaže da je iza svega nedvosmisleno stajala Amerika i da je od prvog do poslednjeg trenutka o svemu obaveštavao Zorana Đinđića, Vojislava Koštunicu i Labusa.
U velikom intervjuu koji je dao Nedeljniku Begović je na pitanje da li je Milošević prodat Hagu odgovorio ovako:
– Da. Mada bih lično radije upotrebio reč razmena, budući da je reč o kupoprodajnom odnosu. Nije Srbija bila prinuđena, nije morala to da učini, nego je politička elita tog vremena donela odluku da se to učini, i to je bila odluka koja je uzimala u obzir sve njene dobre i loše posledice.
Na pitanje šta smo sve dobili za to, kaže:
– Srbija je dobila praktično sve ono što je tražila. Ključno je, smatram, bilo opraštanje 66 odsto duga Pariskom klubu i reprogramiranje njegovog ostatka. Ukupan dug prema zemljama Pariskog kluba iznosio je oko 4,85 milijardi američkih dolara, što znači da je otpisano oko 3,2 milijarde. Ročnost ostatka duga je 40 godina, tako da poslednja obaveza dospeva 2041.
Pregovori s Londonskim klubom su trajali nešto duže, završeni su tek 2004, ali je na kraju rezultat u pogledu opraštanja našeg duga bio sličan. Na donatorskoj konferenciji su našoj zemlji odobrena sredstva od 1,28 milijardi dolara za 2001.
Takođe, vrednost razmene se najbolje sagledava tako što se vrednuje šta bi bilo propušteno da do razmene nije došlo. Koliki bi bili, žargonom ekonomista rečeno, oportunitetni troškovi. Što se mene tiče, sve bih uradio isto onako kako sam uradio. Ništa ne bih promenio. Ni tačku ni zarez.
Begović ističe i da su pregovori o integraciji zemlje u međunarodnu finansijsku zajednicu u potpunosti bili uslovljeni hapšenjem i izručenjem Miloševića.
– Pritom za drugu stranu, za međunarodnu zajednicu, oličenu, pre svega, u SAD, hapšenje Slobodana Miloševića nije bilo ništa osim koraka ka njegovom izručenju. Tako nešto nije bilo neočekivano. Onog trenutka kada je podignuta optužnica protiv Miloševića, mislim da je svima trebalo da bude jasno da se nijedna američka administracija neće smiriti dok se on ne nađe pred tim sudom.
Amerika je uložila u svoju reputaciju delotvornog vladara planete, jedine preostale supersile krajem prošlog veka, u formiranju tog suda i njena reputacija bi bila narušena da se glavnooptuženi ne pojavi na suđenju u Hagu. Prvo i osnovno, izručenje Miloševića je bilo američka ideja.
Konačno, Miloševićevo hapšenje je sprovedeno pod pritiskom rezolucije Kongresa, koja je označila 31. mart kao rok u kom američki predsednik treba da saopšti Kongresu da li Srbija ispunjava svoje međunarodne obaveze da bi se nastavilo pružanje američke finansijske podrške.
On je, kao naš glavni pregovarač, sve do detalja prenosio vrhu države.
– Prenosio sam sve, bez ostatka, državnom vrhu. Da budem precizniji, predsedniku Koštunici, premijeru Đinđiću i potpredsedniku Savezne vlade Labusu. Nekima direktno, a nekima preko dobro razrađenih, poverljivih i pouzdanih kanala, znajući da ništa neće biti iskrivljeno ili izostavljeno.
* Za Miroljuba Labusa prioritet je bila puna integracija zemlje u međunarodnu finansijsku zajednicu i u tom pogledu nisam mogao da primetim nikakvu dilemu kod njega. Ni najmanju
* Zoran Đinđić je morao da razmišlja o mnogim drugim stvarima i izručenje Miloševića i finansijska pitanja mu nisu bila jedini prioritet. Ipak, pokazalo se, kada je napravio racionalnu političku kalkulaciju, kada se odlučio, da je u potpunosti prelomio na stranu izručenja
* Vojislav Koštunica je jednostavno imao druge prioritete. Tvrditi da Koštunica nije znao šta se dešava, da nije bio obavešten, ne samo da nije tačno, nego je uvredljivo za političara tog ranga
– 1,28 milijardi dolara za Srbiju dodeljeno na donatorskoj konferenciji, od toga 64 odsto bespovratno
– 0,25 milijardi dolara od saradnje sa MMF
– 1,8 milijardi dolara od reprograma duga prema Svetskoj banci putem konsolidacionog zajma
– 3,2 milijarde oproštenog duga prema Pariskom klubu
– 2,2 milijarde oproštenog duga prema Londonskom klubu
– 2,68 milijardi direktne štete da je izostao aranžman i od finansijskih sankcija koje bi nam bile uvedene.
(srpskitelegraf)
