O čemu su razgovarali Aleksandar Vučić i Ričard Grenel, i kakve to veze ima s Ordenom Svetog Save koji je srpskom predsedniku uručen prilikom obeležavanja 800 godina autokefalnosti naše crkve
Prošlo je, evo, nedelju dana otkako je srpski predsednik Aleksandar Vučić razgovarao sa specijalnim američkim izaslanikom za pregovore Beograda i Prištine Ričardom Grenelom, i dan manje od tih nedelju dana otkako je rekao da mu je potrebno vreme da promisli o tom razgovoru kako bi javnost upoznao s njegovim detaljima, a nikakvih detalja još nema.
[adsenseyu1]
Pa ipak, u međuvremenu je izgovoreno dovoljno da – pod uslovom da je to što je izgovoreno istina, makar i samo delimična istina – dovoljno da možemo da naslutimo u kakvoj se situaciji u ovom trenutku nalazimo. U najkraćem, situacija možda i jeste teška kao što tvrde Vučićevi saradnici, ali je zato izbor koji je pred nama lak utoliko što je sasvim pojednostavljen…
GRENELOVA MISIJA
Američka ambasada u Nemačkoj, u kojoj Grenel inače stoluje kao tamošnji ambasador SAD, saopštila je posle njegovih prošlonedeljnih sastanaka u Prištini pa u Beogradu da se on sastao sa čitavom političkom elitom s ovog prostora – od Hašima Tačija, Aljbina Kurtija, Ise Mustafe, Kadrija Veseljija i Ramuša Haradinaja u Prištini do Aleksandra Vučića i premijerke Ane Brnabić u Beogradu – da je s njima razgovarao o ekonomskom razvoju, poslovima za mlade i sličnim tricama koje lepo zvuče ali ništa ne znače, i – jedina opaska zapravo vredna ikakve pažnje – da im je poručio da „dve strane moraju da rade blisko i brzo, gledajući prema budućnosti“.
Šta to konkretno (treba da) znači, ostaje nejasno jer nema nagoveštaja da je Grenel, bilo nama bilo onima u Prištini, ponudio ikakvu novu ili barem epohalnu ideju za ubrzavanje zamrlog procesa dijaloga kakva se dosad nije našla na stolu. Što će reći da želja za brzinom, koju je iskazao u saopštenju svoje ambasade, ima sve uslove da ostane upravo to, samo puka želja i ništa više od toga.
Ovo tim pre što, u jednačini kakva je sada postavljena, nedostaju dva faktora bez kojih se očigledno ne može. To su Rusija i Kina i njihovo pravo veta u Savetu bezbednosti, preko koga samoproglašeno Kosovo jednostavno ne može da postane punopravna članica Ujedinjenih nacija. I to je Americi jasno taman koliko i svima drugima.
A kada je o brzini reč, još jedna okolnost na koju smo ukazali na stranicama „Pečata“ u našem prošlom broju povodom nečim izazvane izborne pobede Aljbina Kurtija i njegovog „Samoopredeljenja“. Podsećanja radi, izborne brojke pokazuju da je dosadašnja vladajuća koalicija Hašima Tačija (Kadrija Veseljija), Ramuša Haradinaja i Fatmira Ljimaja sad osvojila 50 hiljada glasova više nego pre dve godine, ali je njihov izlazak u tri različite kolone, zahvaljujući čemu je Kurti i izbio na prvo mesto po broju osvojenih glasova iako nije osvojio mnogo više glasova nego 2017, lidera „Samoopredeljenja“ doveo u priliku da formira novu vladu u Prištini.
[adsenseyu4]
Zašto je to bitno? Zato što nas logična pretpostavka, da su Amerikanci naterali čelnike OVK koalicije da na izbore sad izađu odvojeno umesto zajedno kao 2017 – ovo nasuprot elementarnom instinktu za političko preživljavanje koji je morao da bude snažniji od svih njihovih nesuglasica, njihove krvave nesuglasice uostalom traju još od 1999. kada su zagospodarili našim Kosmetom – dovodi do sledeće pretpostavke. A ona kaže da se svem tom predizbornom inženjeringu pribeglo upravo s namerom da se Kurti dovede u Haradinajevu premijersku kancelariju.
Imajući pak u vidu da je Kurti još manje raspoložen za bilo kakvu ideju kompromisa s Beogradom nego što je to Haradinaj (ako je to ikako moguće), i da je pride dodatno oslabljena pozicija Tačija koji je prema nekakvom pragmatičnom dogovoru izgleda bio manje gadljiv nego ova dvojica, ne može se izbeći – priznajemo, ekstravagantna – pomisao da se, ma šta nam saopštavao Grenel posredstvom svoje ambasade, Amerikancima zapravo uopšte ne žuri kao što se u citiranom saopštenju tvrdi.
Ili su, nasuprot svemu ovome, Kurtija odabrali kosmetskim Albancima iz uverenja da on, upravo zbog svoje reputacije, može Srbiji da da ono što njegovi oponenti nisu smeli ni da pomisle? Otprilike po modelu po kome je Prvi briselski sporazum na dnevni red došao tek posle promene vlasti u Srbiji.
ORDEN SVETOG SAVE
Elem, žurilo se Amerikancima ili ne – a svojim postupcima oni tek treba da nas uvere da bi zaista da požure s rešenjem kosmetskog problema koji su sami zakuvali – sva je prilika da je na onaj sastanak s Vučićem Grenel doneo samo ponudu da (im) damo sve u zamenu za ništa, za koju bi, i on i oni koji su nam ga ovamo poslali, unapred morali da znaju da ne može da bude prihvaćena.
[adsenseyu1]
Jer rekao je Vučić dan posle susreta s Grenelom, „niko nam ne nudi podelu, niko nam ne nudi ništa. Neće da nam daju ništa“.
Da se Amerikancima žuri kao što tvrde, Vučiću bi valjda ponudili nešto što je on mogao da nazove kompromisom. Ovako pak nešto, dakle: ništa, ne može da prihvati nijedan političar u Srbiji. A najmanje predsednik države koji je od patrijarha srpskog upravo dobio Orden Svetog Save povodom osam vekova autokefalnosti naše crkve.
Premda je ispravnije primetiti da je ovo visoko odlikovanje, u metaforičkom smislu a Kosovo je ionako naša najveća metafora, Vučiću, zapravo, pozajmljeno. Kao veresija, obaveza koju mora da ispuni. Jer, poručio je patrijarh Irinej, kao da je želeo da ga opomene i obaveže, sasvim subverzivno ako bi vlast zaista bila sklona da prihvati neki delić Kosova u zamenu za priznanje ostatka: „Ono što se silom uzme, to se vrati, ali ono što se pokloni, to se nikada ne vrati! Ne smemo pokloniti ni pedalj naše zemlje… Činjenica je da sudbina Kosova u najvećoj meri zavisi od nas. Zato ga molim da u budućnosti čini ono što čini danas. Prihvatamo kompromis i dogovor, ali poklon – ne.“
I to je, u ovim začudnim vremenima punim veleobrta, i najmudrija državotvorna strategija koju je moguće osmisliti. Ne samo zato što drugačijeg izbora zapravo i nemamo, počev od toga što nam niko ništa i ne nudi a mi smo Rezolucijom 1244 i Ustavom Srbije ionako već dali sve što možemo, nego i zato što ne možemo ni da pretpostavimo šta sutra može da nam donese.
Uostalom, eno nam Sirije da o njoj promislimo i iz našeg ugla. Povlačenjem iz (najvećeg dela) ove zemlje, bukvalno do juče i bukvalno nezamislivim, Amerika nije samo priznala svoj poraz u Siriji već je time i nju i dobar deo Bliskog istoka prepustila svojim rivalima i njihovom uticaju. Pri čemu ne treba ni napominjati koliko je – nemerljivo – taj deo sveta za Ameriku i njenu imperiju bitniji od Balkana. Pa, ako su mogli odande…
Prema tome, neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može. Jer je i to počelo da se događa, pa zašto ne bi i nama? A na nama je samo da to i zaslužimo.
Pobeda u Interpolu
Samoproglašeno Kosovo doživelo je još jedan poraz na međunarodnoj sceni. Ponovo je propao pokušaj vlasti u Prištini da svoju državoliku tvorevinu uvedu u punopravno članstvo u Interpolu.
[adsenseyu4]
„Velika pobeda Srbije i međunarodnog prava! Zahvaljujući ogromnom radu delegacije Republike Srbije, aplikacija takozvanog Kosova je povučena neposredno pred početak Generalne skupštine Interpola u Santjagu!“, poručio je iz Čilea preko svog tviter naloga ministar unutrašnjih poslova Srbije Nebojša Stefanović.
Kako prenose ovdašnji mediji pozivajući se na nezvanične izvore, prištinske vlasti svoj su zahtev za učlanjenje u međunarodnu policijsku organizaciju povukle svega sat pre početka sednice Generalne skupštine Interpola, nakon što im je postalo jasno da njihov zahtev neće proći.
S druge strane, odlazeći premijer „Kosova“ Ramuš Haradinaj je, kako prenose mediji iz naše južne pokrajine, u pismu članicama Interpola svoje povlačenje opravdao izborima: „Imajući u vidu da su na Kosovu 6. oktobra organizovani izbori za parlament, ljubazno vas molim da zahtev za našu aplikaciju za članstvo bude odložen do sledećeg zasedanja Generalne skupštine Interpola.“
Sva je prilika, ipak, da je ovim pismom Haradinaj samo pokušao da ublaži bruku, jer da su kosovski izbori zaista bili razlog za odustajanje kandidature, Priština bi to učinila i mnogo ranije a ne tek sada, nakon što je postalo izvesno da neće proći.
Niti bi se delegacija iz naše južne pokrajine, na volšeban način, uopšte i našla u Santjagu. Jer, izjavio je „Tanjugu“ predsednik čileanskog parlamenta Ivan Flores Garsija, njegova država prištinskim vlastima uopšte i nije poslala pozivnicu za učešće na godišnjoj skupštini svetske policijske organizacije.
„Čile ostaje pri stavu o podršci teritorijalnom integritetu i Srbiju vidimo kao jedinstvenu zemlju“, rekao je Garsija i naglasio da se njegova zemlja „pridržava međunarodnog prava i Rezolucije 1244 SB UN“: „Kosovu nije upućen poziv iz Čilea, jer je Čile uvek vodio koherentnu politiku. Ne znam, prosto, na koji način delegacija Kosova prisustvuje Generalnoj skupštini.“
Ovo je, inače, bio četvrti neuspeli pokušaj samozvanog Kosova da se učlani u Interpol. Prošle godine, u Dubaiju gde su se uvukli na mala vrata i kršenjem usaglašenih procedura, njihov zahtev za učlanjenje odbačen je u oba kruga glasanja.
Nikola Vrzić (pecat.co.rs)
