Sergej Karaganov je preduzeo veoma važan i hrabar korak: otvorio je diskusiju na temu upotrebe nuklearnog oružja, koja je dugo vremena bila tabu.
Mora se imati na umu da ni on ni bilo ko ozbiljan nije za lansiranje nuklearnih projektila nalevo i nadesno. Ali, to ne znači da o nuklearnom oružju treba trajno ćutati. To je pitanje koje zaista pogađa apsolutno sve.
Putanja sukoba u Ukrajini danas je takva da direktno vodi sukobu između Rusije i NATO-a. Ako se to dogodi, postaće to nuklearni sudar. A u nekoj fazi – verovatno prilično bliskoj – sukob će se proširiti i na Sjedinjene Američke Države.
Otvorite Telegram da bez cenzure primate izbor naših najboljih vesti
Po mom mišljenju, razlog za sadašnju situaciju, za putanju kojom se sukob sada odvija – a zapadne zemlje ga stalno eskaliraju jer su od Dževelina stigle do F-16 – jeste uverenje naših protivnika da Rusiji mogu naneti strateški poraz bez pribegavanja nuklearnom oružju i bez rata velikih razmera.
Ovaj cilj, koji je javnim učinio američki ministar odbrane, nije bio postavljen i nije mogao da bude postavljen tokom Hladnog rata. Jer, analog krize koju danas doživljavamo u Ukrajini je Karipska kriza, kada se jedna od supersila previše približila vitalnim centrima druge supersile i bila spremna da preuzme maksimalan rizik da otkloni tu pretnju.
Naravno, sve istorijske analogije hramlju, ali nešto slično se dogodilo i sada. I, po mom mišljenju, to je rezultat odsustva ograničenja u američkoj strategiji.
[adsenseyu1]
Neustrašivost američke politike mogla bi da dovede do situacije u kojoj bi stvari mogle izmaći kontroli i rezultirati prelivanjem sukoba izvan granica Ukrajine.
Ali, da bi naši protivnici počeli da brinu i o svom preživljavanju, o ovim stvarima treba da razgovaramo iskreno, otvoreno – i među sobom i sa našim partnerima, čak i sa protivnicima.
A ako ne razgovaramo direktno sa njima, onda treba da barem govorimo otvoreno – da i oni čuju i sami izvuku neke zaključke.
Mislim da verbalna ukazivanja predsednika (Putina) i članova vlade verovatno nisu dovoljna. Amerikanci su prilično mirno odreagovali na raspoređivanje naših nuklearnih sistema na teritoriji Belorusije.
Smatram da doktrinarne odredbe u vezi sa upotrebom nuklearnog oružja, koje su formulisane pre početka ukrajinskog sukoba, treba preosmisliti i, eventualno, korigovati. Zato što se suočavamo sa pretnjom da stalno budemo na testiranju, provocirani udarima po Krimu i drugim regionima Rusije, pa i udarima na Moskvu iza kojih će stajati oni koji ne očekuju sa naše strane ništa ozbiljno zauzvrat. A što se ta dinamika bude više razvijala – situacija će postajati sve opasnija.
Strategija Rusije računa sa dostizanjem ciljeva specijalne vojne operacije bez pribegavanja nuklearnom oružju. Ali, situacija se tokom rata može razvijati u različitim pravcima, uključujući prilično brzi i neočekivani prelazak u nekontrolisano polje.
Moramo biti spremni za to. Moramo biti u stanju da zaustavimo klizanje sukoba u nuklearni rat. U suštini: diskusija o ulozi nuklearnog oružja u trenutnom sukobu je rasprava o tome kako sprečiti najgori scenario.
Međunarodni odnosi se zasnivaju na sili. Potencijal moći savremene Ruske Federacije je neuporediv sa onim što je Sovjetski Savez imao čak i šezdesetih godina prošlog veka, kada još nismo imali nuklearno-raketni paritet sa Sjedinjenim Državama. Zato su Amerikanci su na SSSR gledali kao na protivnika, čiju ideologiju nisu shvatali, a u mnogim aspektima su je tretirali s prezirom, ali su ga poštovali zbog snage.
Da je na čelu Sjedinjenih Država u vreme Kubanske raketne krize bila druga ličnost, možda bi se ona završila sasvim drugačije, možda danas ne bismo ni sedeli ovde. Ali, sudbina je dala Džona F. Kenedija, koji je postupio razumno, nailazeći na ozbiljno protivljenje brojnih svojih savetnika, ministara i vojske. Sada je na čelu Sjedinjenih Država generacija ljudi koja se ne sećaju dobro Hladnog rata.
Ti ljudi smatraju da za Sjedinjene Države, nakon što su pobedile u Hladnom ratu, ne bi trebalo da postoje ograničenja. A da je svako pristajanje na ograničenja izdaja američkih vrednosti i američkih interesa.
Sovjetski Savez je bio društvo koje se teško može nazvati potrošačkim. Živelo se dosta skromno, glavni zahtev naroda prema vlasti bio je da ne bude rata. Danas vidimo potrošačko društvo, ljude koji vole, žele i znaju kako da žive. Ljude kojima su smetnja razne međunarodne krize. To se, sa stanovišta američkih lidera, proteže i na značajan deo državnog aparata u Ruskoj Federaciji.
Stoga su se odlučili da nas prilično snažno provociraju, da testiraju naše pozicije, ne očekujući nikakav ozbiljan odgovor. Zato je postala moguća ukrajinska upotreba raketa koje je Kijevu Zapad isporučio protiv naših teritorija, sa izjavama da se te rakete mogu upotrebiti i protiv Krima, pošto ga oni smatraju teritorijom Ukrajine.
Usledile su i isporuke sve moćnijih i dalekometnijih sredstava ratovanja. U suštini, oni ne veruju da će Rusija moći da pruži ozbiljan odgovor konvencionalnim naoružanjem, a da Moskva neće imati smelosti da upotrebi nuklearno oružje.
Ljudi širom sveta imaju instinkt samoodržanja. Taj instinkt nam ovoga puta može pomoći – ako o ovim stvarima budemo govorili iskreno i bez straha.
Zastrašivanje neće pomoći, a ni ucenjivanje, jer ucena može samo da učini situaciju opasnijom.
Pomoći može ozbiljan, profesionalan razgovor sa upozoravanjem da je nanošenje strateškog poraza nuklearnoj supersili u regionu koji je na nju najosetljiviji, u našem slučaju – u Ukrajini, bremenito nuklearnim ratom. Da nijedna nuklearna sila ne bi pristala da bude strateški poražena od druge nuklearne sile bez barem pretnje upotrebom nuklearnog oružja.
Uostalom, ove stvari ne zavise od želja ljudi, uključujući i one koji donose odluke. Zato su naši protivnici započeli veoma opasnu igru.
Po mom mišljenju, radi se o ratnom ruletu, sa okretanjem bubnja revolvera u kome se nalazi nuklearni metak…
Ova slika treba da vrati naše protivnike realnijem sagledavanju stvarnosti.
Predsednik Putin je nedavno rekao da nam je specijalna operacija dala kolosalno, neprocenjivo iskustvo. To iskustvo se mora iskoristiti već sada.
Za prilagođavanje, modernizaciju, ispravljanje, poboljšanje i jačanje ruskog sistema.
Jačanje odvraćanja – ali ne samo nuklearnog odvraćanja – jedan od naših najvažnijih zadataka,
To je neophodno da bi se neprijatelj naterao da uspori tempo eskalacije i da razmisli kuda ga eskalacija vodi.
Moramo mu jasno dati do znanja da za njega ovde neće biti dobitka, da mora da razmisli kako da se izvuče iz ove situacije.
Dmitrij Trenjin
(Fakti)
Otvorite novu mrežu Truth Social bez cenzure
Pratite tokom 24 sata bez cenzure naše najbolje vesti samo na Vkontakte
[adsenseyu4]
