Prema proceni američke analitičke kuće Stratfor, 2026. godina mogla bi da se pokauskoj Federaciji ukaže kao trenutak u kome je moguće zaključiti specijalnu vojnu operaciju pod uslovima koji bi za Moskvu bili povoljniji nego ranije.
U njihovom godišnjem predviđanju, polazna tačka nije linija fronta već – unutrašnja politika najvećih sila. Drugim rečima, svet se ne pomera samo tenkovima i sankcijama, već i izbornim ciklusima, anketama i strahom političara od sopstvenih birača.
U tom kontekstu, ključna tačka godine su, po Stratforu, novembarski izbori u Sjedinjenim Američkim Državama. Ishod tog glasanja mogao bi ozbiljno da utiče na ponašanje administracije predsednika Donalda Trampa, a samim tim i na strategije drugih važnih aktera – Rusije, Kine i Izraela.
Procena analitičara je da će Vašington, želeći da izbegne dodatne potrese uoči izbora, pokušavati da održi krhki trgovinski status kvo sa Kinom. Napetosti su, doduše, moguće, naročito oko tehnoloških ograničenja, ali bez potpunog loma odnosa.
U toj složenoj i pomalo haotičnoj slici, Stratfor vidi prostor u kome bi Moskva mogla da proceni da se otvara prozor prilika na ukrajinskom pravcu. Posebno ako se ima u vidu mogućnost da posle novembarskih izbora američki Kongres zauzme tvrđi stav prema Rusiji.
Upravo ta perspektiva mogla bi da navede rusko rukovodstvo na zaključak da je 2026. godina najpogodniji trenutak za pokušaj rešavanja sukoba pod uslovima koji bi išli u prilog Kremlju.
Ideja je jednostavna: dogovor sa aktuelnom Trampovom administracijom pre eventualne promene političkog pejzaža u Vašingtonu mogao bi da pomogne učvršćivanju teritorijalnih dobitaka i smanjenju sankcionog pritiska. Ipak, kako se naglašava u prognozi, svaki takav aranžman bio bi po definiciji krhak i nosio bi visok rizik od ozbiljne unutrašnje destabilizacije u Ukrajini.
Na terenu, dinamika ostaje tvrda i bez brzih preokreta. Stručnjaci Stratfora ne očekuju da će ni Rusija ni Ukrajina početkom godine napraviti ozbiljne ustupke koji bi doveli do prestanka borbenih dejstava.
Moskva bi, prema tim procenama, nastavila diplomatski dijalog sa Vašingtonom, ali istovremeno pojačavala ofanzivne aktivnosti kako bi učvrstila kontrolu nad Donjeckim regionom i proširila operacije na teritoriju Zaporoške oblasti.
Uoči septembarskih izbora za Državnu dumu, malo je verovatno da bi Rusija posegla za širokom mobilizacijom; umesto toga, oslanjala bi se na rezerviste i vojnike po ugovoru.
Sa druge strane linije, Ukrajina bi, uprkos tehničkoj i brojčanoj prednosti protivnika, imala kapacitet da izbegne odlučujući proboj fronta. Ključ bi bio u intenzivnoj upotrebi izviđačkih bespilotnih letelica, jačanju odbrambenih linija i nastavku vojne pomoći iz evropskih zemalja. To ne znači stabilnost, već održavanje ravnoteže na ivici iscrpljenosti.
Uloga Vašingtona u svemu tome, kako navodi Stratfor, bila bi promenljiva i često kontradiktorna. Administracija Donalda Trampa nastavila bi da vrši diplomatski pritisak i na Moskvu i na Kijev u potrazi za rešenjem, ali bi nailazila na čvrst stav Kremlja i na kategorično odbijanje Ukrajine da prihvati teritorijalne ustupke.
Kao odgovor, SAD bi verovatno pribegavale taktici promenljivog pritiska: u pojedinim fazama pooštravanje sankcija Rusiji i povećanje vojne pomoći Kijevu, a u drugim trenucima signaliziranje mogućnosti smanjenja obaveštajne i vojne podrške Ukrajini ukoliko odbije pregovore.
Cena bilo kakvog dogovora, prema analitičarima, bila bi visoka i nejednako raspoređena. Potencijalni sporazum gotovo sigurno bi značio značajne teritorijalne gubitke za Ukrajinu i ponudio bi tek slabe bezbednosne garancije, ostavljajući prostor za buduće sukobe.
Za Kijev bi to predstavljalo jedno od najtežih iskušenja do sada. Spoljna finansijska pomoć i politički pritisci omogućili bi državnim institucijama da nastave da funkcionišu, ali bi budžetski deficit ostao kritičan, a tržište rada iscrpljeno usled vojnih gubitaka, odlaska izbeglica i odliva stručnih kadrova.
Najveći izazov, međutim, bio bi unutrašnji odgovor društva. Sporazum koji podrazumeva teritorijalne ustupke mogao bi da izazove snažnu nacionalističku reakciju i talas protesta, razbijajući ratno jedinstvo koje je do sada štitilo vlast od oštre kritike.
Vladimir Zelenski našao bi se pod političkim udarima i zagovornika tvrde linije i opozicije koja bi ga optužila za nepopularne ustupke. Ukidanje vanrednog stanja otvorilo bi put prevremenim izborima u trenutku duboke krize poverenja u institucije.
Stratfor u analizi ostavlja otvorena i drugačiju mogućnost. Ako Kremlj proceni da mu produženi sukob više odgovara zbog unutrašnje stabilnosti, ili ako se ispostavi da evropska pomoć nije dovoljna da zadovolji potrebe Ukrajine, diplomatski napori mogli bi da se uruše.
U tom slučaju, iscrpljujuća borba bi se nastavila i posle 2026. godine, a izgledi za trajno rešenje bi se pomerili u neodređenu budućnost. Zbog toga se 2026. u ovoj prognozi pojavljuje kao potencijalna prelomna tačka – godina u kojoj će se ukrstiti vojni rezultati, unutrašnja politika ključnih zemalja i spremnost svih strana da plate visoku cenu za krhko primirje, bez jasne garancije šta dolazi posle.
