Kompanija intrigantnog biznismena iz Silikonske doline Ilona Maska „Spejs iks“ nedavno je objavila ime prvog privatnog putnika na Mars. Japanskog milijardera Jusako Mezavu u svemir bi 2023. trebalo da ponese raketa BFR (Big Falcon Rocket), koju je Mask prikazao javnosti pre dve godine.
O tome zašto je Amerikancima od početka svemirske trke toliko stalo da stignu na Mars razgovarali smo sa Slobodanom Bubnjevićem iz Instituta za fiziku.
Bubnjević kaže da je onima koji žive van granica SAD jako teško da razumeju američku opsednutost ovom planetom. Mars je za Amerikance ideološka stvar, otac američkog svemirskog programa Dvajt Ajzenhauer bio je fasciniran Marsom, ali i svi koji su ikada vodili NASU od osnivanja agencije, podseća Bubnjević.
[adsenseyu1]
„Amerikanci su, razvijajući različite programe u trci sa Sovjetskim Savezom, zapravo sve vreme naginjali ka tome da jednog dana osvoje Mars, da ishodište njihovih kosmičkih programa bude sletanje na tu planetu. Ulažu milijarde i milijarde dolara upravo zato što su ljudi koji odlučuju, a i građani koji sve to finansiraju, oni koji su uključeni u to u NASA, iskreno, ideološki zainteresovani da vide američku zastavu na Marsu. To je cilj koji ta nacija želi da postigne, nama to deluje čudno, jer imamo drugačije nacionalne ciljeve, ali među dvadeset strateških ciljeva SAD može se ubrojati i osvajawe Marsa“, kaže Bubnjević.
On dodaje da u Americi postoji neka vrsta kulta ove planete, da ta zemlja za svemir kao prostor koji bi osvajala nije zainteresovana u meri u kojoj je zanima planeta koja je ime dobila po bogu rata. U tome nema ničeg lošeg, štaviše, putovanja u kosmos je san miliona ljudi, a svako istraživanje je karta za daleku budućnost, kaže Bubnjević.
„Takva opsednutost Amerikanaca Marsom je dobra za međunarodne kosmičke programe, oni će investirati u Međunarodnu svemirsku stanicu, zato što svojim senatorima koji odobravaju sredstva mogu da objasne da će ona biti korisna pri lansiranju na Mars. Shvatili su da je u tu investiciju potrebno uključiti i privatni sektor, i to je posledica te velike fascinacije Crvenom planetom“, kaže Bubnjević.
Maskova raketa zamišljena je kao međuplanetarni brod koji bi služio za slanje ljudi u svemir. Glavna raketa trebalo bi da bude opremljena sa 31 glavnim motorom „raptor“ i da u prvoj fazi prenosi do 150 tona tereta u nisku Zemljinu orbitu, a u drugoj do 100 putnika na Mars.
Mask je izjavio da je od ključnog značaja da ljudi stignu do Marsa pre „mogućeg“ svetskog rata i da će kolonija na njemu smanjiti šanse za produžetak novih mračnih vremena, ukoliko nuklearni sukob izbriše život na Zemlji.
Ubrzo posle promocije prvog leta na Crvenu planetu, američki predsednik Donald Tramp, koji podržava ulazak privatnog kapitala u svemirska istraživanja, zapretio je da će Amerika ubrzano raditi na razvoju nuklearnog naoružanja. Svet je počeo da prebrojava nuklearne glave velikih sila u strahu od mogućeg sukoba.
Bubnjević kaže da je u ovom trenutku najmanje bitno ko ima više raketa, iako je evidentno da Ruska Federacija u tome prednjači. Najvažnije je to šta se dešava u laboratorijama moćnih koji imaju ovo oružje, a možda još i važnije šta se dešava u manje razvijenim zemljama koje su tek počele da razvijaju nuklearno oružje, kaže Bubnjević za Sputnjik.
„Mnogo je važniji nivo kontrole koji je davno izašao iz okvira brojanja bojevih glava, kontrole koja podrazumeva da se prate oni koji potencijalno mogu da izazovu opasnost, da se prate materijali, ko ih proizvodi i kako ih distribuira. Na taj način ćemo biti dalje od te vrste kataklizma. Ključna odbrana od opasnosti je da informišemo ljude o novim otkrićima koja mogu biti opasna. Kada je veliki broj ljudi informisan i zabrinut, onda društva pronađu mehanizme da nas od toga zaštite. Dok god je neko istraživanje u potpunosti pokriveno velom tajne, ono može da predstavlja novu potencijalnu opasnost“, ističe ovaj fizičar.
On dodaje da Srbija, iako nije nuklearna sila, radi na brojnim drugim projektima čiji je cilj upravo suprotan. Mlađi brat Instituta za nuklearne nauke „Vinča“ ne samo da je preživeo krizu i masovni odlazak fizičara iz Srbije, već je iz devedesetih izašao jači. Institut za fiziku u ovom trenutku ima 200 istraživača, a 36 odsto njih je u kategoriji A1, a oni koji se bave istraživanjima, znaju koliko je to važno, kaže naš sagovornik.
„Zahvaljujući njihovim neverovatno dobrim rezultatima imamo više od 100 međunarodnih projekata. Njihovi rezultati su ključni i za činjenicu da nam dolaze mladi ljudi, imamo mlad Institut, a istovremeno, dobri rezultati istraživača privlače sredstva. Zadovoljavajuća nam je i infrastruktura, za srpske uslove to je nešto što ne očekujete. Imamo najbolji superkompjuter u regionu i obilje instrumenata, kontinuiranu saradnju sa CERN-om i drugim međunarodnim partnerima, pre svega u Evropi“, kaže on.
Institut je pokrenuo važnu inicijativu koju je podržala Vlada Srbije, gradiće se Inovaciono-edukativni centar „Verokio“, trebalo bi da projekat oživi za dve godine, a našoj nauci će doneti međunarodnu vidljivost zahvaljujući partnerima, CERN-u, DESY-ju, najvećem nemačkom postrojenju u oblasti fizike elementarnih čestica, a Institut se oslonio i na bliskog partnera iz Italije, eminentni INFN.
„Kroz naše brojne laboratorije srpski istraživači sarađuje i sa kolegama iz Rusije, oni su nam česti gosti. Ako ne dolaze direktno iz Ruske Federacije, onda su to ruski naučnici koji rade na američkim ili evropskim univerzitetima“, kaže Bubnjević na kraju razgovora za Sputnjik.
Senka Miloš (Sputnik)
