Šta je ovih dana povezalo Evropsku uniju sa Rusijom, Tursku i Meksiko sa Indijom, Iran s Kubom i Venecuelom, i Kinu sa svima njima?
Odgovor je: Amerika. Sve te države — ukupno njih 36, ako računamo članice briselske unije — našle su se praktično istovremeno na udaru američkih pretnji sankcijama i sličnim kaznama za neposlušne.
Turskoj i Indiji Amerika preti zato što žele da kupe ruske sisteme S-400; Rusiji zato što postoji, a odavno više nije u poželjnom stanju, to jest na kolenima; Evropskoj uniji, pored ostalog, i zato što bi da sarađuje s Iranom, kao što se i obavezala; Kubi zato što sarađuje s Venecuelom, a Venecuela ima isuviše nafte koja nije pod američkom kontrolom; Kini pak zato što, izgleda, ne može na drugačiji način da odgovori na rast njenog ekonomskog i (geo)političkog uticaja.
[adsenseyu1]
„Ne vidim da američki diplomatski korpus čini išta osim što preti sankcijama i izdaje ultimatume ako zahtevi nisu ispunjeni. Sva druga sredstva iščezla su iz arsenala američke diplomatije i to je žalosno“, ocenio je nedavno ruski šef diplomatije Sergej Lavrov.
Portal „Blumberg“ iskazuje samo malo više razumevanja. Sankcije, koje podrazumevaju i uskraćivanje pristupa američkom tržištu, administracija Donalda Trampa zaista „koristi kao batinu“ i protiv saveznika i protiv strateških rivala, ali istovremeno, ipak, primetiće „Blumberg“ utešno, ne pokreće ratove kao što su činili Trampovi prethodnici „na putu ka uspostavljanju globalne hegemonije i preuzimanju uloge svetskog policajca“.
Pa ipak, napominje ekonomista Džefri Saks, reč je o „bizarnom pristupu“ koji bi „u budućnosti mogao da stvori ozbiljne probleme“ samim Sjedinjenim Državama.
Da li će se američka batina na kraju okrenuti protiv same Amerike? Kako je i zašto američka diplomatija postala diplomatija sankcija, pretnji i ucena? Najzad, postoji li alternativa takvom sistemu međunarodnih odnosa?
To su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ govorili diplomata Zoran Milivojević i general-major u penziji prof. dr Mitar Kovač.
„Amerika nikako da se suoči s realnošću da su se globalni odnosi promenili i da ona više nije u poziciji u kojoj je bila posle pada Berlinskog zida, kada je bila jedina supersila koja je određivala sadržinu međunarodnih odnosa i bila konačni arbitar“, kaže Zoran Milivojević. „Predizborna kampanja Donalda Trampa nagoveštavala je da je on svestan tih promena, on je govorio o potrebi dijaloga sa drugim velikim silama. Međutim, kada se suočio sa otporom u sopstvenoj zemlji, Amerika se opredelila za nešto što i nije diplomatija, već specifična vrsta agresije kakvu dosad nismo imali u istoriji međunarodnih odnosa. U pokušaju da sačuva primat i da dokaže da je i dalje supersila, ona odustaje od multilateralnih sporazuma koji dovode u pitanje suprematiju Amerike, a istovremeno su sankcije postale glavni instrument njihove spoljne politike.“
„Takav pristup predstavlja izraz slabosti Amerike“, napominje Mitar Kovač, i objašnjava: „Dok su SAD predvodile procese u svetu, uspevale su da bez puno turbulencija u međunarodnim odnosima ostvare svoje geostrateške ciljeve. Ovo što se sada događa govori nam zapravo da Amerika više nema instrumente za ostvarivanje svojih nacionalnih interesa kakvima je raspolagala ranije. Na duži rok, sankcije kojima se služi i protiv saveznika i protiv suparnika naškodiće samoj Americi, pretvarajući je u izvesnom smislu u izolovanu državu. Jednostavno, sankcijama nije moguće predvoditi procese u svetu, baš kao što ni pretnje ne mogu da promene realnost u međunarodnim odnosima, a realnost jeste ovaj proces tranzicije iz unipolarnog u multipolarni svetski poredak.“
[adsenseyu4]
„Jezik ultimatuma i sankcija rizičan je za Ameriku i zato što ona sada osporava sistem međunarodnih ekonomskih odnosa koji je sama nametnula svetu“, dodaje Zoran Milivojević. „Osim toga, ona ne može druge zemlje da isključi iz ostvarivanja njihovih sopstvenih interesa, naročito ako su u pitanju hrana ili energija. Pokušavajući da to ostvari, Amerika stvara neprijateljsko okruženje za sopstvenu politiku, čak i među svojim saveznicima… To se vidi i na primerima gasovoda ’Severni tok 2‘ i ’Turski tok‘, čiju izgradnju Amerika ne može da spreči iz prostog razloga što Evropa nema drugih izvora tog energenta. Samim tim, postavlja se pitanje koliko, uopšte, imaju smisla te sankcija kojima SAD prete, i u ekonomskom i u političkom smislu — odnosi među saveznicima se zbog toga kvare i neće moći da se vrate na staro, jer nikoga oni neće moći da ubede da su sve ovo radili iz dobrih namera ili čak u njihovu korist.“
O kvarenju transatlantskih odnosa i neefikasnosti američkog pritiska rečito govori i insajderska priča koju donosi magazin „Atlantik“, o sastanku u Vašingtonu početkom aprila na kojem su „SAD pritiskale saveznike da potpišu zajedničku izjavu osude kineskog plana ’Pojas i put‘, ali ubrzo je postalo jasno da ni Evropljani, ni mala grupa zemalja iz Azije i Latinske Amerike nisu spremni da se tome priključe“…
Ova epizoda, inače, utoliko je važnija ako se ima u vidu čuvena opaska Ričarda Holbruka da su američki protivnici u kudikamo boljem položaju od njihovih saveznika zato što protivnici ponekad i mogu da odbiju američke zahteve, ali saveznici — ne. To vreme bespogovornog pristanka saveznika na američki diktat, iako je on sada glasniji nego ikad ranije, sve više postaje relikt prošlost.
„Transatlantski odnosi nalaze se u krizi zbog sukoba između diktata interesa SAD i nasušnih potreba evropskih saveznika za sopstvenim razvojem, koji je nemoguć ako bi se redukovali odnosi s Kinom ili Rusijom, jer su im te zemlje neophodne kao tržište, odnosno izvor neophodnih energenata“, komentariše Zoran Milivojević. „A povrh toga, inicijativom ’Pojas i put‘ Kina je postala i vodeći ekonomski investitor u svetu. U najkraćem, niko ne želi da se odrekne sopstvenog razvoja i to ni Amerika ne može da nametne svojim saveznicima. Čak ni Britanci to ne prihvataju.“
Rusija i Kina, dva glavna strateška suparnika SAD, to prihvataju još i manje. Štaviše, napominje Mitar Kovač, ne bi ni došlo do ovolikog zbližavanja Rusije i Kine da obe nisu izložene američkom pritisku“.
„To je zakonomernost u istoriji međunarodnih odnosa. Rusija i Kina sad zajedno nastupaju u međunarodnoj areni“ i to je dodatni kontraefekat američkih sankcija i ultimatuma jer se Amerika našla u situaciji da joj, s jedne strane, na zapadnom krilu ne funkcioniše strategija koju su zamislili za Evropu i svoj dalji prodor na Istok, a istovremeno ne funkcioniše ni njena strategija prema samom Istoku“, objašnjava Kovač.
„Upravo stoga ukupna situacija svet tera na stranu suprotnu od američke prisile, a to je povratak međunarodnom pravu i reafirmaciji uloge Ujedinjenih nacija, kao što se Rusija i Kina i zalažu. I sve je više pobornika vraćanja na sistem odnosa koji je podrazumevao jasna pravila, jer je svaka druga alternativa katastrofalna“, zaključuje Zoran Milivojević.
Nikola Vrzić (Sputnik)
