Neću da krijem: za mene kao glavnog urednika i tvorca projekta «Balkanist» bilo je neočekivano prijatno da vidim koliko je veliku diskusiju u srpskim medijima, a onda i u ruskim resursima koji se bave monitoringom medija, izazvao članak jednog od naših najboljih autora, mog prijatelja i kolege – naučnika Nikite Bondarjeva pod naslovom koji mnogo govori: «Ne, hvala, drage demokrate!».
Više od deset originalnih članaka (ne računajući desetine prenošenja) pojavili su se u toj diskusiji, pokazujući ogromno interesovanje za temu, koju je otvorio Nikita Viktorovič. I više od toga: predlozi, koje je kao rezultat njegovog članka dobila redakcija «Balkanista», prevazilaze sva zamisliva i nezamisliva očekivanja.
[adsenseyu1]
A to sve dokazuje samo jedno: Bondarjev je «pogodio u živac». I to i srpske i ruske čitaoce.
Ali, što je najinteresantnije, ako posmatramo suštinu – ničeg principijelno novog, dotad neizrečenog u javnosti, u tom članku nije bilo!
Bilo je to samo blago, ali dosledno, inventarisanje činjenica, razgovora, raspoloženja, simbola vremena iz poslednjih nešto više od deset godina u kojima je on redovno posećivao Srbiju i posmatrao svojim očima odnos lokalnih elita prema Rusiji.
Od potcenjivačko-visokomernog – iz epohe Tadića, do dobronamerno-partnerskog – iz epohe Nikolića i Vučića.
Neću da krijem: s obzirom da sam se upoznao sa sva ta tri srpska predsednika, hteo bih da posebno izdvojim Vučića, kao čoveka posvećenog Rusiji.
Meni se čini, kada bi sve bilo po njegovoj volji, Srbija bi već odavno bila bila članica Evroazijskog ekonomskog saveza, ODKB i svih ostalih ruskih međunarodnih struktura. Ali, on odlično razume: ne sme se biti više Rus od samih Rusa!
Politika je umešnost mogućeg. I upravo zato Vučić pokušava da vodi politiku ekvidistance od svetskih centara moći po modelu Josipa Broza Tita. I on je – prvi čovek posle Tita, kome to, iako možda ne od prve, polazi za rukom!
[adsenseyu4]
A pritom se (o užasa!) dešava centralizacija vlasti i medija, čiji glavni sponzor prvi put za 30 godina više nisu tajkuni i zapadni fondovi, nego srpska država! Tako da, ako baš hoćete, Vučić je srpski Putin, koji se bori protiv hidre Hodorkovskog, čečenskih (albanskih) separatista i opozicije u liku Kasjanova (Đilasa).
Nekada, 1999. godine, Savezna skupština SRJ je donela odluku o pristupanju Savezu Rusije i Belorusije i uputila molbu u Moskvu i Minsk. I šta je dalje bilo, da li se sećate?
Nemoguće je nametnuti se Rusiji za jednog od najvažnijih saveznika na svetu, a posebno ako to Moskvi nije baš potrebno. «Šta je u pitanju, Balkan? Čekajte da dođe vaše vreme» – sa takvom strategijom prisustva u regionu, ne može biti uspeha. A ozbiljna strategija nam je ite kako potrebna!
E, ta informacija o neophodnosti stvaranja balkanske strategije, može se dovesti do znanja ruske elite, ako se dospe u nedeljne monitoringe medija. I to ne samo u ruske. Između ostalog, baš zato mi i sarađujemo sa nizom federalnih izdanja, kao što su: «Moskovski komsomolac», «Nezavisimaja gazeta» i agencije «Regnum», «Novi dan», «Politnavigator».
U protekloj diskusiji bilo je izrečeno mnogo misli i pitanja, na većinu kojih su već dati odgovori. Na preostala ću sada da odgovorim.
Projekat «Balkanist» sam stvorio zajedno sa kolegama-balkanistima, da bi bilo ujedinjeno, a ne rasuto i izgubljeno, decenijsko iskustvo rada u regionu.
[adsenseyu1]
Mnogobrojni članci i istupanja na konferencijama, forumi i posete – sve je to tražilo da bude sistemtizovano i arhivirano. A forma onlajn-portala sa pogodnim naslovom se pokazala idealnom za taj cilj.
Zamišljena u početku kao profesionalni hobi, ova forma je vrlo brzo našla ljude spremne da nesebično pomognu. Počevši sa objavljivanjem 10 članaka mesečno i hiljadu čitalaca u partnerstvu sa jednim petrogradskim analitičkim centrom, mi smo za godinu dana izrasli do više od 200 hiljada pratilaca na Fejsbuku, od kojih je 20 hiljada redovnih čitalaca sajta «Balkanist».
Pritom je količina objavljenog sadržaja narasla na 165 originalnih tekstova mesečno (vesti + članci).
Odgovoriću i na najdelikatnije pitanje – svi partneri i dobrotvori projekta «Balkanist» imaju isključivo rusko poreklo. Tako da se izmišljotina u dokolici po tom pitanju treba ostaviti.
[adsenseyu4]
Kada sam 2008. prvi put dospeo u Srbiju, vrlo snažno sam osetio tamošnju neprolaznu činjenicu – potražnja za Rusijom je višestruko veća od ponude. A pošto priroda ne trpi prazninu, vakuum je počeo da se popunjava često bez bilo kakvog delatnog učešća države.
Sada se situacija izmenila: rade desetine fondova i programa za humanitarnu, kulturnu i istorijsku saradnju. Ali, potražnja je i dalje znatno veća od ponude. Pa takvi projekti, kao što je «Balkanist», pokušavaju da to bar delimično kompenzuju.
Izuzetni kulturni poslenik Filip Kudrjašov, koji sam, od svojih para, organizuje već sedam godina uzastopce festivale dečjih i pravoslavnih ruskih filmova u Srbiji, to najbolje zna. Slobodno ga pitajte kada budete u prilici.
I poslednje, najvažnije.
Kada «Balkanist» i naši autori pišu o najoštrijem problemu srpske politike danas – koncepciji razgraničenja sa Kosovom, gde je Bogu – Božje, a caru – carevo, mi polazimo od vrlo značajne činjenice. Postoje samo dva naroda na Balkanu, koji se do sada nisu svi ujedinili u svojoj državi: to su Srbi i Albanci. I ako nam je nužan mir na Balkanu, bez sabiranja svojih u jednoj državi, taj mir neće biti moguć.
Srbija može da ujedini kako Republiku Srpsku, tako i sever Kosova – sve zemlje u kojima u ovom trenutku žive Srbi. A Albanija – svoje zemlje. I samo u toj situaciji će moći da se govori o stvarnom miru i harmoniji u tom eksplozivnom regionu.
U suprotnom, pretnje permanentnih međunacionalnih ratova će se neprekidno nadvijati nad mojom voljenom Srbijom, kojoj su neophodne pobede, a ne novi konflikti.
Autor: Oleg Bondarenko, osnivač i rukovodilac projekta «Balkanist»
Preveo: V. K.
https://balkanist.ru/vuchich-kak-putin-zavershenie-diskussii-vokrug-stati-n-bondareva/
(Fakti.rs)
