Ovih dana Nemačka je u pokušaju da odgrize sopstveni rep, postavila je kao glavni spoljnopolitički cilj usvajanje Rezolucije o „genocidu” u Srebrenici. Očekivano, u istorijski dobro okupljenom društvu „boraca protiv genocida” nalazi se i Ruanda.
I površan pogled na imenovane inicijatore rezolucije jasno potvrđuju staru tezu o tendenciji da se istorija ponavlja „prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa”.
Nakon krajnje problematičnog bilansa Haškog tribunala, jedan od možda najznačajnijih kontroverznih doprinosa ovog suda – pored uvođenja odgovornosti po osnovu zajedničkog zločinačkog poduhvata – predstavljaju i presude kojima je Haški tribunal utvrdio postojanje dela navodnog genocida u Srebrenici.
Ovakav narativ, nekritički, ali opet, ne i neočekivano prihvatio je i Međunarodni sud pravde u predmetu Bosna i Hercegovina protiv Srbije, prihvatajući zaključke Haškog tribunala o genocidu, i potvrđujući da se u Srebrenici desio genocid – i to ne bilo kakav već „teritorijalno ograničeni genocid” – do tada nepoznat u Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine, kao i u teoriji krivičnog prava.
Kritička analiza
Ali, rasprave o zaključcima Haškog tribunala i Međunarodnog suda pravde o načinu na koji su primenjene odredbe Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, ma koliko zanimljive, prevalizaze obim ovog ogleda.
Međutim, kao što je već više puta naglašeno, i to se mora iznova reći: srpsko društvo se mora organizovano, dosledno i uporno posvetiti istraživanju celokupnog legata Haškog tribunala.
Jer, ovaj legat predstavlja izraz antipluralizma u doktrini međunarodnog prava – i dokaz primene sile, a ne primene međunarodnog prava – i to ne kriju i najveći podržavaoci
nastanka ovog ad hoc suda. Kritička analiza jurisprudencije Haškog tribunala svakako da predstavlja prioritetni zadatak srpske pravne nauke u budućem periodu.
Najava nove Rezolucije o Srebrenici to najbolje potvrđuje!
Najpre, reč je o potrebi da se u turbulentnim vremenima po međunarodni mir, iznova probude tenzije u Bosni i Hercegovini, u kojoj – i to se mora priznati – od Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. godine, do danas, nije bilo međunarodnog sukoba, makar i na nivou ekscesa.
Sam predlog nemačko-ruandske rezolucije u suštini predstavlja zbir fraza i opštih mesta koji ne odudaraju od sličnih rezolucija. Opet su tu pozivi na sećanje, procesuiranja, upozorenja, sistem obrazovanja, program informisanja i sl.
Posebno je važna namera da se 11. juli proglasi „međunarodnim danom sećanja na genocid počinjen u Srebrenici 1995. godine”. Svakom je jasno da se ovde ne radi o empatiji i borbi za međunarodni mir, već o organizovanoj akciji koja ima više različitih ciljeva u više postavljenih vektora.
Sledeći cilj predstavlja potreba da se frazeološki pristup događajima u Srebrenici, sačuva i
zacementira, imajući u vidu poslednja istraživanja koja zvanični narativ dovode u pitanje.
O prilog navedenom svedoči i činjenica da je i sam Haški tribunal u predmetu Tolimir već izvršio značajno umanjivanje broja stradalih. Zato je potrebno sačuvati postojeći mit i to na najvišem nivou. Odnosno kako lucidno zaključuje Bodrijar: „nakon brisanja objektivne realnosti, mi prisustvujemo usponu integralne realnosti”.
Skriveni totalitarizam
Važno je ukazati na zgodnu analogiju. Rezolucijom 58/234 od 23. decembra 2003. godine – koji je usvojila Generalna skupština UN i to bez glasanja – ustanovljen je „Međunarodni dan sećanja na genocid u Ruandi 1994. godine”.
Navedenom rezolucijom iznet je niz zahteva, preporuka i očekivanja, kojima se svet podseća na genocid u Ruandi, i ukazuje da mnogi počinioci dela nisu privedeni pravdi.
Još jedna Rezolucija o genocidu u Ruandi usvojena je u martu 2020. godine. Međutim, upadljivo je da predlog Rezolucije o Srebrenici u sebi sadrži i poziv protiv bilo kakvog „revizionizma”.
Naravno, pod „revizionizmom” se podrazumeva bilo kakvo istorijsko i pravnoteorijsko proučavanje događaja i presuda Haškog tribunala.
Kreatori ovog procesa su svesni svih nedostataka postojećeg proklamovanog denacifikatorskog karaktera Srebrenice, tako da je nužnost sprečiti bilo kakva istraživanja kako samog događaja, tako i kritička sagledavanja zaključaka Haškog tribunala i zaključaka Međunarodnog suda pravde.
U ovome se ogleda najveći totalitarizam koji se krije iza Rezolucije. Jer kako uči istorija ideja, iza svakog poziva za uspostavljanje totalnog morala – krije se moral totalitarizma.
Mora se primetiti da se i UN, nalaze u krajnje delikatnoj situaciji. Svet se nalazi u metežu. Sukob u Ukrajini se već prepoznaje kao sukob vrednosnih perpektiva u današnjem svetu. Rat na Bliskom istoku polarizuje međunarodno društvo.
Procesi u Africi nagoveštavaju tektonske promene i nove „dekolonizacije”. Na ovom mestu, važno je ukazati na određena ograničenja Generalne skupštine UN u konkretnom pitanju. Podela nadležnosti između organa UN je striktna i jasna.
Naime, polazeći od člana 11 (nadležnosti Generalne skupštine) Povelje UN, jasno je da Generalna skupština ima određena ograničenja koja su navedena u članu 12.
Povelje (reč je o ograničenjima da ukoliko se Savet bezbednosti bavi određenom temom Generalna skupština „ne može da čini nikakvu preporuku u vezi sa tim sporom ili situacijom, izuzev ako to Savet bezbednosti zatraži”).
Imajući u vidu da se Savet bezbednosti UN redovno bavi pitanjem mira u Bosni i Hercegovini – poslednji put 2. novembra 2023. godine kada je podržao obnavljanje mandata mirovne misije EUFOR-a (EUFOR Althea) za naknadni period od 12 meseci – jasno je da ovakve preporuke koje se odnose na mir u Bosni i Hercegovini ne mogu da se nađu pred Generalnom skupštinom UN, bez saglasnosti Saveta bezbednosti.
Takođe, otvoreno je pitanje potrebne većine za izglasavanje ove rezolucije. Iako je Rezolucija o genocidu u Ruandi doneta bez glasanja, mora se reći da je Generalnoj skupštini UN potrebna 2/3 većina. Ovakav stav jasno proizilazi iz člana 18. Povelje UN.
Otvorena hipokrizija
Jasno je da Rezolucija predstavlja oružje koje je upereno protiv postojećih prilika u Bosni i Hercegovini, kao i protiv srpskog naroda. I u ovom vodvilju svako od protagonista ima
svoj mali prljavi interes. Nemačka se ovih dana suočava sa optužbama pred Međunarodnim sudom pravde za saučesništvo u genocidu u Gazi.
Zanimljiva je argumentacija kojom se Nemačka brani u ovom sporu. Sažetak odgovora Nemačke – koji je izložila nemački predstavnik Tania Von Uslar Glajhen – zasniva se na kratkom denacifikatorskom eskursu, uzdižući nemačku odgovornost na nivo svakog raison d’etat – u odnosima prema međunarodnim problemima, od tirada o osetljivosti nemačke države na pitanja stradanja naroda, do priznavanja prava na samoopredeljenje palestinskom narodu, prihvatajući granice Palestine „pre izraelske okupacije 1967. godine”.
Naravno, ovakve „smernosti” u prihvatanju istorijskog nasleđa i istorijske odgovornosti u Drugom svetskom ratu na teritoriji bivše Jugoslavije, ili Istočnoj Evropi, nema ni u
tragovima. Upravo se u ovoj moralnoj probiriljivosti – koja se pretvorila u otvorenu hipokriziju – mogu pronaći namere protagonista ove Rezolucije.
Na drugoj strani su lokalni političari koji u nemogućnosti da ponude rešenja za nagomilane probleme u Bosni i Hercegovini, jedini izlaz vide u stalnoj tenziji usmerenoj protiv Republike Srpske, u čemu tzv. međunarodna zajednica ima ogromnu zaslugu imenovanjem Kristijana Šmita za predstavnika UN, bez odluke UN.
Predlog Rezolucije predstavlja nastavak zapadne politike zasnovane na lažima, manipulacijama i bombardovanju i tome se treba otvoreno suprotstaviti u Generalnoj skupštini UN, i na političkom i na pravnom nivou.
Saveznika u današnjem polarizovanom svetu ima, kao što ima i onih koji još uvek veruju da međunarodno društvo mora da egzistira u nekom pravnom okviru. Ovo je prilika za sve.
Međutim, stvari treba sagledati u kontekstu. Jer kontekst često razotkriva smisao. Zato ja važno ukazati i na jedno drugo polje na kome se urušava pozicija Srbije, kao jednom od garanta Dejtonskog sporazuma. Reč je o pokušaju da tzv. „Kosovo” uđe u Savet Evrope.
Svakom iole nepristrasnom posmatraču jasno je da ovaj dvostruku napad na Srbiju – jedan u UN, drugi u Savetu Evrope – nije proizvod slučajnosti. Na ovom mestu, mora se reći da veća opasnost po srpske interese trenutno leži u najavljenom ulasku „Kosova” u Savet Evrope.
Ulazak tzv. Kosova u Savet Evrope predstavljalo bi veći poraz nego svi dosadašnji potpisani i nepotpisani sporazumi, koji bi umanjili kapacitete Srbije kako u odnosu na Kosovo i Metohiju, tako i u odbrani Republike Srpske.
Piše: Goran Đorđević (NSPM)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
