Tokom protekle godine, svi smo se vodili jednom pretpostavkom o pandemiji: u jednom trenutku će biti gotova, a onda ćemo se vratiti „u normalu“.
Ova premisa je gotovo sigurno pogrešna. SARS-CoV-2 može postati naš stalni neprijatelj, poput gripa, ali još gori.
Pa čak i ako na kraju nestane, naš način života će se do tada nepovratno promeniti. Povratak u prethodna vremena neće biti opcija; jedini put je napred. Ali u kom tačnu pravcu?
Većina epidemija nestaje kada populacije postignu kolektivni imunitet, a patogenu je na raspolaganju premalo ranjivih tela kao domaćina za samorazmnožavanje.
Zaštita kolektivnim imunitetom nastaje kombinacijom prirodnog imuniteta kod ljudi koji su se oporavili od virusa i vakcinacijom preostale populacije.
U slučaju SARS-CoV-2, međutim, nedavni događaji sugerišu da možda nikada nećemo postići imunitet.
Čak ni SAD, koje prednjače u vakcinaciji i koje su već pretrpele velike epidemije, neće postići cilj. To je rezultat analize Kristofera Muria sa Univerziteta u Vašingtonu i Pitera Piota iz Londonske škole za higijenu i tropsku medicinu.
Glavni razlog je stalna pojava novih verzija koje se ponašaju gotovo kao novi virusi. Kliničko ispitivanje vakcine u Južnoj Africi pokazalo je da ljudi iz placebo grupe, koji su prethodno bili zaraženi jednim sojem, nisu imali imunitet protiv mutiranog potomka i ponovo su se zarazili.
Postoje slični izveštaji iz delova Brazila koji su imali masovne epidemije i koji su potom pretrpeli obnovljene epidemije.
To nam ostavlja samo vakcinaciju kao put ka trajnom kolektivnom imunitetu. I doduše, neke od danas dostupnih vakcina još uvek su donekle efikasne u odnosu na neki od novih sojeva. Ali s vremenom će postati nemoćne protiv predstojećih mutacija.
Naravno, proizvođači vakcina već rade na stvaranju novih. Konkretno, inokulacije zasnovane na revolucionarnoj mRNK tehnologiji mogu se ažurirati brže od bilo koje vakcine u istoriji. Ali serum i dalje treba napraviti, otpremiti, distribuirati i ubrizgati.
A taj proces ne može da se dogodi dovoljno brzo. Da, neki od nas mogu pobediti u regionalnoj trci – kao što je to, na primer, učinio Izrael.
Ali evoluciju nije briga gde obavlja svoj posao, a virus se replicira gde god pronađe topla i nevakcinisana tela sa ćelijama koje mu omogućavaju da reprodukuje svoju RNK.
Dok se multiplicira, povremeno pravi greške u kodiranju. A neke od tih slučajnih grešaka pretvaraju se u još više mutacija.
Ovi virusni avatari pojavljuju se svuda gde imaju uslova. Britanski, južnoafrički i bar jedan brazilski soj već su postali zloglasni, ali postoje izveštaji o mutacijama koje su se pojavljivale u Kaliforniji, Oregonu i drugde. Ako bismo sekvencirali uzorke na više mesta, verovatno bismo pronašli još više rođaka.
Stoga bi trebalo pretpostaviti da virus već mutira u mnogim siromašnim zemljama koje do sada nisu dobile nikakve vakcine.
Prošlog meseca, Antonio Gutjeres, generalni sekretar Ujedinjenih nacija, podsetio je svet da je 75% svih vakcina ubrizgano u samo 10 zemalja, dok 130 drugih nije napunilo niti jedan špric.
Evolucija patogena nije ni iznenađujuća ni automatski zabrinjavajuća. Čest obrazac je da greške vremenom postaju zaraznije, ali manje virulentne.
Na kraju, neefikasno ubijanje domaćina daje prednost prirodnoj selekciji. Ako SARS-CoV-2 krene ovom rutom, to će na kraju postati samo još jedna prehlada.
Ali to nije ono što se dešava u poslednje vreme. Varijante sa kojima se susrećemo postale su zaraznije, ali ne manje smrtonosne. Sa epidemiološkog stanovišta, to je najgora vest.
Razmotrite dva alternativna evoluciona puta. U jednom, virus postaje ozbiljniji, ali ne i prenosiviji. To će uzrokovati više bolesti i smrti, ali rast je linearan.
Na drugom putu, virus koji mutira ne postaje ni više ni manje virulentan već zarazan. To će dovesti do povećanja bolesti i smrti koji su eksponencijalni, a ne linearni. Adam Kučarski iz Londonske škole za higijenu i tropsku medicinu ovde objašnjava matematiku.
Ako je ovo evoluciona putanja SARS-CoV-2, čekaju nas naizgled beskrajni ciklusi izbijanja i remisija, socijalna ograničenja i opuštanja, karantini, i ponovna otvaranja.
Bar u bogatim zemljama, verovatno ćemo se vakcinisati par puta godišnje protiv najnovije varijante u opticaju, ali nikada dovoljno brzo, ili sveobuhvatno da postignemo kolektivni imunitet.
Ovde se ne radi o defetizmu. Istorijski gledano, Covid-19 je i dalje relativno blaga pandemija. Male boginje su ubile devet od 10 američkih domorodaca nakon što su ga Španci doneli u Ameriku u 16. veku.
Crna smrt je odnela oko polovine mediteranskog stanovništva kada je prvi put došla u Evropu, u šestom veku. Širom sveta, koronavirus je do sada ubio manje od četiri na 10.000, a sa našom naukom i tehnologijom naoružani smo kao što naši preci nikada nisu bili.
Ali moramo biti i realni. Otpornost zahteva da ovaj novi scenario uključimo u svoje planove.
Dobra vest je da mi postajemo sve bolji u reagovanju. Na primer, u svakom karantinu oštećujemo ekonomiju manje nego u prethodnom. I možda ćemo postići naučna otkrića koja će na kraju poboljšati život. Naš hrabri novi svet ne mora biti distopičan. Ali neće izgledati nimalo kao stari svet.
Webtribune.rs
