Reč „kompromis“ nesumnjivo obeležava finiš dijaloga Beograda i Prištine. Ostaje nejasno šta taj pojam u ovom slučaju podrazumeva.
Putanje je i da li su sve strane na tako nešto spremne, navodi Dojče vele.
Zvaničnici Srbije koriste svaku priliku da naglase značaj kompromisa u rešavanju kosovskog problema, ali niko još uvek nije javnosti ponudio objašnjenje šta bi taj kompromis trebalo da predstavlja u praksi.
[adsenseyu1]
Paralelno sa naglaskom na kompromisu, srpski političari često navode kako u rešavanju kosovskog pitanja Srbija ne sme izgubiti sve, a ne dobiti ništa, ali i u ovom slučaju nikada nismo saznali šta je to nešto što Srbija očekuje da dobije kako bi pristala na konačno rešenje ili potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma.
Odgovor na to pitanje nije ponudio ni takozvani unutrašnji dijalog o Kosovu, koji je takođe završen nemuštim zaključcima; ako bismo ipak pokušali da pronađemo neki preovlađujući stav nakon unutrašnjeg dijaloga onda je to najverovatnije podrška zamrznutom konfliktu na Kosovu. Zastupnici te škole mišljenja smatraju da Srbija nema razloga za žurbu i da mora da čeka povoljnije geopolitičke okolnosti kako bi konačno rešila problem Kosova.
Kompromis: Podela Kosova?
Dileme ipak nema za Čedomira Antića, predsednika Naprednog kluba: srpska strana kao kompromisno rešenje vidi samo podelu Kosova. Kada srpski zvaničnici govore o kompromisu oni misle na podelu Kosova, nastavlja Antić i objašnjava zašto to niko javno ne kaže: „Ali, oni nisu spremni da s tim izađu javno, jer su svi oni godinama vršili kampanju protiv takvog rešenja.
Izvesno je da ako se pozovete na podelu to znači da ste onda spremni da priznate nezavisnost Kosova, odnosno onoga što ostane od Kosova. To znači da je onaj ko to kaže pomerio zupčanik napred i više ne može da ga vrati nazad. Tako da oni stalno šalju signale u tom pravcu, ali naravno jako je teško deliti teritoriju koju više ne kontrolišete“.
Kada kažu kompromis, srpski političari najverovatnije ne misle na podelu Kosova, ocenjuje sa druge strane za DW Bojan Al Pinto Brkić, iz Foruma za međunarodne odnose.
„Mislim da to rešenje nije na pregovaračkom stolu, niti Srbija uopšte ima mogućnost da tako neki predlog uvede u pregovarački proces. Srbija je 1999 godine potpisala Kumanovski sporazum, na osnovu kojeg su doneti rezolucija Ujedinjenih nacija (UN) i različiti zaključci, koji svi upućuju na to da nema podele Kosova, i da srpski suverenitet na Kosovu nije pitanje kome ćemo se vraćati“, kaže Brkić.
Politika malih koraka – gubitak suvereniteta
Srbija možda još od Kumanovskog sporazuma vodi politiku malih koraka kada je reč o Kosovu, dodaje Bojan Al Pinto Brkić. Ta politika malih koraka je postepeno prepuštala suverenitet na Kosovu, i srpske institucije su stoga gotovo iščezle sa Kosova. Veliko je sada pitanje da li je ta politika dugoročno održiva, ističe Brkić.
Ako u tom smislu pokušamo da ustanovimo kada će srpske vlasti jasno i glasno reći šta je za njih kompromisno rešenje, Brkić navodi „da su se takozvane crvene linije Srbije oko Kosova stalno pomerale.
Reč kompromis je vrlo atraktivna i sugeriše da su se obe strane odrekle nekih crvenih linija da bi postigle rešenje koje je zadovoljavajuće za obe strane. Verovatno će stoga narednih meseci doći do nekog dogovora, koji će biti dosta sličan Briselskom sporazumu, i da će se to predstaviti kao veliki kompromis koji je postignut zahvaljujući dugim i teškim pregovorima obe strane“.
(Ne)moguć dogovor bez velikih sila
Srpski mediji sve više skreću pažnju kako je i albanska strana, navodno, spremna da takođe napravi neke kompromise kako bi se došlo do konačnog rešenja. Ni sa te strane nema objašnjenja šta bi za albanske pregovarače bio kompromis, ali Čedomir Antić smatra da kosovski Albanci znaju da ih dugoročno očekuje dosta problema i da im trajno neprijateljstvo sa Srbijom nije potrebno.
„Izgleda da su i oni bili spremni na neke ustupke, možda i za neku razmenu teritorija, i očito je i o tome pregovarano aprila ove godine. Ali, svetska politika se menja i to znači da, ukoliko Vučić postigne neki takav dogovor sa Albancima, on mora na neki način da zaoštri odnose s velikim silama. Ljudi koji vode pregovore su diplomate srednjeg ranga i oni neće kompromis, jer zašto bi to radili ako Vučić daje sve i pristaje na sve. Tako da se za neke stvari morate malo i boriti, a Vučić to ne sme“, ocenjuje Antić.
Kada govorimo o tome kako Srbija očekuje da dobije nešto u kosovskim pregovorima, Bojan Al Pinto Brkić upozorava da je „problem u tome što je Srbija već sve izgubila. Srbija koristi svoju poziciju da dođe do nekih ustupaka od EU ili Amerike, i onda se to predstavlja kao deo istog paketa. Očekivanja da Srbija može dobiti nešto u pregovorima sa Kosovom su neozbiljna“.
Pregovori o nečemu što je davno odlučeno
Od koga u tom smislu Srbija očekuje da dobije neki kompromis: od albanske strane, SAD ili Evropske unije? Svakako se to ne može očekivati od albanske strane, iako su oni možda najslabija pregovaračka strana u celom procesu, i na njih je najlakše izvršiti neki pritisak, napominje Brkić.
„Zvanična Priština nije u poziciji da daje bilo kakav ustupak ili prava Srbiji. To o čemu se načelno pregovara u Briselu davno je odlučeno i sada se razgovara o tehničkim pitanjima, tačnije da li će Srbija prestati da blokira članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama. Srbija zapravo pregovara sa EU i Amerikom, sa tim neformalnim klubom koji se zove Kvinta, i tih pet zemalja zapravo pregovara sa Srbijom“, ističe Brkić.
(Dojče vele)
[adsenseyu6][adsenseyu5]
