Miloš Ković, (Šabac, 1969) je srpski istoričar, doktor istorijskih nauka i vanredni profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Istaknuti srpski intelektualac hrabro zastupa ideje o tome šta su srpski nacionalni interesi i često je na meti onih koji nisu saglasni sa njegovim stavovima o rešavanju problema južne srpske pokrajine, ali i analizama problema sa kojima se danas suočava Srbija generalno, kao i načinima za njihovo rešavanje.
Fokus Vesti: Kakvu analogiju, kao istoričar, pronalazite u aktuelnim događajima i problemima koji muče Srbiju danas, i onima koji su je „pritiskali“ u prošlosti?
[adsenseyu1]
Miloš Ković:
Uvek je bilo teško. Dovoljno je da se setimo dva prošla veka, da se ne vraćamo u Tursko ropstvo. Videćete kakve sve tu datume imamo. Setimo se 1812. i 1813. godine, kada je propala Karađorđeva Srbija. Trebalo je doneti odluku, to jest, usaglasiti se ili ne, sa Bukureštanskim mirom između Rusije i Turske. Rusija je morala da sklopi taj mir, a Karađorđe se sa time nije saglasio. I da jeste, ko zna kakve bi to posledice imalo po Srbiju. Imate vreme Hercegovačkog ustanka 1875. godine. Imate odluku Srbije i Crne Gore da krenu u rat, 1876. godine. Velike sile se iza leđa Srbije dogovaraju o povlačenju granica interesnih sfera na Balkanu, o čemu mi ne znamo ništa. Posle toga imate Srpsko-bugarski rat, pazite ja govorim samo o ratovima. U ovom trenutku mi nismo u ratu. Situacija jeste kritična ali nije ratna. Zatim imamo 1912. godinu, oslobođenje Stare Srbije i Makedonije, uključujući Kosovo i Metohiju. To nije bila teška odluka, ali onda imate 1914. godinu, izuzetno strašnu. Zatim, katastrofu 1915. godine, povlačenje kralja, prestolonaslednika, vlade, cele Narodne skupštine, vojske, naroda… Zamislite tu odluku, kapitulirati ili ne? I, onda imate trijumf – pobedu. To je važno reći. Za dve-tri godine, do proboja Solunskog fronta, srpska vojska se vraća i slavi. Ostvaruje se zavetna ideja o oslobođenju srpskog naroda, ujedinjenje, makar i u Jugoslaviji. Setimo se 27. marta 1941. godine, ustanka, pobede, pa strašnih devedesetih godina prošlog veka. To nam samo govori da smo kao nacija pretrpeli mnogo gubitaka, imali mnogo teških odluka koje smo morali da donesemo. Naravno čovek je dužan da kritički govori o prošlosti svoje nacije. Ali, mi smo skloni da mnogo prebacujemo sebi. Sad nam je kriv Pašić i kralj Aleksandar Karađorđević regent, zato što su stvorili Jugoslaviju. Nikada nismo postavili pitanje: Šta smo mi učinili, lično? Odgovornost je na ovoj generaciji koja je dozvolila da nam rasparčaju Jugoslaviju, i koja dozvoljava da nam sada rasparčavaju Srbiju, istim metodama.
Fokus Vesti: Kako tumačite to što nam je Srpska pravoslavna crkva vekovima zamenjivala državu na okupiranim područjima i kako to uspeva čak i danas?
Miloš Ković:
Na Kosmetu smo se, čak i u Crnoj Gori, danas vratili u onaj položaj u kojem smo bili pod Turcima. Kad su propale srpske srednjovekovne države, samo nam je Crkva ostala. Ona nam je vekovima „menjala“ državu. Srbi su živeli u nekoj vrsti teokratije, jer je Crkva bila legalna srpska institucija u okviru Osmanlijskog carstva. Patrijarsi i vladike su bili duhovno i svetovno vođstvo srpskog naroda. Od 1455. godine, kada je propala Stara Srbija, do 1912. godine, do oslobođenja, ili kada je propala srpska država 1459. do 1804. godine, šta je držalo pravoslavni narod na okupu? Crkva, mitovi i kultovi. To je sećanje na Svetog Savu, Svetog Simeona, Nemanjiće i Svetosavski kosovski zavet. I tako, pet stotina godina. Na službama božjim, u molitvama i naravno, uz gusle. Onda imate sekularizaciju srpskog identiteta, krajem osamnaestog i u devetnaestom veku, i naglašavanje jezika što je bilo veoma važno. Jedan deo naroda primio je katoličku i islamsku veru a i dalje je govorio štokavskim i jekavskim ostajući da živi u svojim prebivalištima. Počeli su jedni druge da gledaju preko nišana, u svim ratovima. Crkva se jednog dela te svoje uloge odrekla, sve dok nije došlo do rušenja koncepta „brat je mio, ma koje vere bio“ to jest raspadom Jugoslavije. Tada je ona reafirmisala svoj značaj i uticaj, jer živimo u vremenu kada Srbi treba da se suoče sa strahotama koje su pretrpeli od strane jugoslovenskih naroda, pre svega mislim na Jasenovac, Jadovno, genocid, NDH i sve ostalo, ili uništenje Krajine u naše vreme, Kosovo i Metohija 1999. godine… To su narodi sa kojima ste do juče živeli u zajedničkoj državi. Ideja vodilja u budućnosti mora da bude saradnja, ali mi više nemamo pravo na iluzije. U tom smislu Srbi se vraćaju tradicijskom identitetu, koji se pokazao vitalnim, a to je sećanje na mitove. To je Crkva.
Fokus Vesti: U javnosti se pojavljuju predlozi o tome kako rešavati problem Kosova i Metohije. Izraelski stručnjaci za bezbednost su na jednom skupu u Beogradu nedavno rekli da je jedino moguće rešenje Kosovo u okviru Srbije, a takođe neki intelektualci smatraju da Srbija ima pravo da traži izlaz na more kod Skadra ako već mora da se izvrši „razgraničenje“ ili „razmena teritorije“ sa Albancima. Šta da se radi?
Miloš Ković:
Sile traže da se Srbija odrekne 120 hiljada svojih građana koji trenutno žive na Kosmetu. Ovaj predlog koji ste izneli znači izlazak na Skadar, odnosno Bojanu i ušće reke Drim. Pazite, tamo ste nekada imali Srbe. Oni su milom ili silom „poarnaućeni“. Naših etničkih elemenata imate tamo samo u zametku. Nemilosrdni režim Envera Hodže je uništio srpsku zajednicu. Dakle, vi se odričete svojih 120 hiljada građana koji su de fakto i de jure državljani Srbije, iako mi ne možemo u ovom trenutku da kontrolišemo svoju teritoriju. zarad izlaza na nešto što pripada susednoj državi. Šta je perspektiva istoričara? Postoji nešto što se zove istorijsko iskustvo koje se tiče međunarodnih odnosa. Jer, ova stvar će se rešavati na jednom ozbiljnom međunarodnom planu. Ona je naša, unutrašnja. Mi ne bismo smeli da dozvolimo da velike sile odlučuju o onome što je naše. Sve, ipak, zavisi od odnosa snaga u svetu. Šta bi na našem mestu uradio jedan Nikola Pašić? Ili, Ilija Garašanin? Ili, Jovan Ristić? Oni bi stali na loptu, sačekali, videli koje su sile protiv nas, koje su uz nas, to jest one koje bi mogle da nas podrže. Ne bi sigurno gurali prst u oko silama koje su protiv nas, nego bi, ponavljam „stali na loptu“ i procenili da vreme radi za nas. Velike sile, mislim na Veliku Britaniju, Nemačku, Francusku, SAD i da ne nabrajam, imaju sve manju moć. Snaga članica Saveta bezbednosti UN, Rusije i Kine, koje se zalažu za očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije sve je veća. U ovom trenutku NATO je jači. Ulazak Albanije, Crne Gore, Rumunije, Bugarske, Hrvatske, svakako je nešto što potvrđuje da je perspektiva istoričara „sačekajmo, stanimo na loptu“ na mestu. Mi smo jedan drevni narod. Videli smo uspon i pad mnogih carstava. Videćemo i pad američkog carstva. Onda, treba postaviti pitanje da li ćemo biti spremni tog trenutka da vratimo ono što je naše. Ne zalažem se za ratničke opcije, zalažem se za zajednički život Albanaca i Srba i vladavinu prava na Kosovu i Metohiji. Kriminalce mora da stigne ruka pravde, kao i ratne zločince. Srbija je danas multietnička država, a ovo nije kraj istorije. Istorija ide dalje, a na nama je da sačekamo. Ovo je obnova zavetne srpske svesti, odvajanje ekonomije od kredita onih zemalja koje nam ne misle dobro a obraćanje onima koje su nam naklonjene, Kina na primer. Kada vratite Trepču, znate li samo koja su to rudna bogatstva? Grdno se vara svako ko ne misli da je NATO tek tako bombardovao Srbiju. Okrenimo se Albancima sa kojima je moguće raditi, ojačajmo vojsku… Imate zemlje kao što su Izrael, Jermenija koje imaju slična iskustva kao mi.
Fokus Vesti: Išli ste u Hag da sprečite prekrajanje srpske istorije.
Miloš Ković:
Haški tribunal je i osnovan da bi se tamo pisala nova srpska istorija. Zato sam i otišao tamo. Zaključio sam da sam kao istoričar dužan da im kažem šta imam. Bio sam ekspert istoričar uključen u odbranu generala Mladića. Radio sam najbolje što sam mogao. Nemojmo da imamo iluzije. S jedne strane imamo invaziju na naše teritorije, proterivanje našeg stanovništva, a sa druge pokušaj da se iznova piše naša istorija. Kada kažemo Jasenovac, oni kažu – Srebrenica. Zatim vas pitaju koliko je poginulih tamo, u Jasenovcu, pa krene nepristojno licitiranje. Ili, kažu Vukovar, Dubrovnik, a svako ko je razuman zna da je to neuporedivo. Imali smo nedavno inicijativu Velike Britanije pred Savetom bezbednosti UN da nam bude nalepljena etiketa genocidnog naroda. To vam je kao pokušaj da se Jevreji optuže za genocid. Ovo jeste borba za duše naše dece i udžbenike iz kojih će učiti o prošlosti. Šta su činjenice o Sarajevu, Srebrenici moramo ozbiljno da istražimo kao i dešavanja devedestih. Ne borimo se za propagandu, već za činjenice. Ne treba nama metode istorije da utvrđuju američki ili nemački istoričari kada je nama od davnina ostalo „Nemoj sine govoriti krivo, ni po babu ni po stričevima“. Istina, to je ono što nam treba. Treba da vidite kako je ovde predavana istorija od 1915-1918. godine ili 1941. godine. Mi to znamo, ali sada su nove okolnosti ali suštinski, bili smo već u ovakvim situacijama.
Fokus Vesti: Šta podrazumeva „zamrznuti konflikt“ o kojem slušamo s jedne strane kao nečemu što Srbiji škodi u razvoju, a s druge da je to šansa da sačuvamo Kosmet.
Miloš Ković:
Podrazumeva da sintagma „zamrznuti konflikt“ znači – sačekaj, stani, stani na loptu. Pregovore treba nastaviti, ali ne o statusu, već o onome što definišu Srbi, i Albanci. Treba postaviti mnogo pitanja. Šta je sa ljudskim pravima, bezbednošću Srba, i biračkim pravom onih koji su proterani. Na Kosmetu imate sada 120 hiljada naših ljudi, proterano je preko 250 hiljada. Tih skoro 400 hiljada Srba bili bi jezičak na vagi na svim izborima na Kosmetu. Šta je sa imovinom, rudnim bogatstvom? Pa, mi još uvek plaćamo dugove Kosova međunarodnim kreditorima. Dalje, treba nam odlučnije okretanje ka Rusiji. Da vidimo kakav je status Centra u Nišu. Mi smo i dalje dvosmisleni u slanju signala Rusiji. Ne može u Zgradi Generalštaba (tako sam čuo, nisam video) da se vijori NATO zastava a da se očekuje bezbednosni sistem „zemlja – vazduh“ od Rusa koji nisu sigurni u našu odluku da ne uđemo u NATO. Oslanjane na Kinu je neminovno. Moramo obezbediti svetinje na Kosmetu. Tako treba voditi politiku. Čekate. Nemojte imati iluziju da će naša generacija rešiti problem koji traje 600 godina. Ništa nije u svetu isto. Na nama je samo da sačuvamo obraz pred precima i potomcima. Ne zaboravite jedno: Situacija se menja. Polako. Stani na loptu.
(fokusvesti.rs)
