Upravo sam završio tronedeljno putovanje po Evropi, počevši od Švajcarske, preko južne Nemačke, južne Francuske i konačno do severne Italije.
Svako od ovih mesta je jedinstveno. Svako je predivno na svoj način, bogato kulturom i istorijom. Boraviti u njima je pravo zadovoljstvo. Hrana i vina variraju od jednostavnih i jakih na gornjem Dunavu do suptilnih i složenih oko Côte du Rhone.
Javne zgrade – uključujući rimska kupatila, gotske katedrale, barokne kraljevske palate i upadljive eksperimente fašističkog modernizma – dobro su očuvane i lako dostupne. Ovo je ubedljivo najcivilizovaniji deo sveta.
Međutim, čak je i ovaj najprijatniji, najkultivisaniji i najcivilizovaniji kutak sveta spreman za otimačinu. Evropa se, po svemu sudeći, uveliko pretvorila u poslastičarnicu sa razvaljenom bravom.
Ova „razvaljena brava“ ne primećuje se u kvalitetu evropskog života. Za nekih 210 miliona Nemaca, Francuza i Italijana kvalitet života je drastično superiorniji u poređenju sa njihovim socijalnim ekvivalentima drugde, čak i u Sjedinjenim Državama.
Nema permanentne podklase izvan muslimanskih geta (koji su nerešivi francuski fenomen), a nema ni groteskne nejednakosti u prihodima, karakteristične za savremenu Ameriku. Većina ulica je uvek bezbedna. Iako se reljefi Bavarske, Provanse i Lombardije veoma razlikuju, svi oni pružaju dokaze o viševekovnoj harmoničnoj interakciji čoveka i prirode.
„Razvaljena brava“ ne vidi se ni u kulturnim ratovima. U ovom momentu, sve statue su na svom mestu: kraljevi Ludvig Prvi i Luj Četrnaesti, Đuzepe Garibaldi, pa čak i Kristifor Kolumbo deluju bezbedno od vandalizma.
Naravno, Evropa nije imuna na vajningerijanski duh samoprezrenja koji je obuzeo Ameriku. To je evidentno u birokratskom aparatu Evropske unije, koji se tokom poslednjih četvrt veka pretvorio u kultur-marksističku „zajednicu vrednosti“ kojom upravljaju nebirane birokrate, posvećene aktivnoj promociji kulturnog i demografskog samoubistva Starog kontinenta.
Međutim, na ulicama i u kvartovima evropskih gradova, ludilo za sada nije poprimilo vidljive forme. Poneka dugina zastava leluja tu i tamo, ali ne oseća se neumorni „glajhšaltung“ iz gradova poput Sijetla, Mineapolisa i San Franciska.
Intersekcionalni fanatici možda postoje (na kraju krajeva, Francuska je iznedrila likove poput Maksimilijana Robespjera i Žan-Pola Marata), ali još uvek nisu vidljivi. Osećaj da nam u susret dolazi nešto užasavajuće – što je i te kako utemeljena strepnja koja živote miliona Amerikanaca čini nesnosnim – još uvek ne opseda Evropu.
„Razvaljenu bravu“ međutim nalazimo u brojkama. Postoji slabost koja pogađa čitavu Evropu: sve starija populacija i opadajuća plodnost. Ovo mi je, naravno, godinama poznato, ali tek sam u Nici, na čuvenoj Engleskoj promenadi, iznenada uvideo da je većina ljudi na ulicama stara, i to ozbiljno stara, a da je dragoceno malo dece što trčkara duž trotoara ili se igra na plaži ispod. Isti je slučaj bio i u parkovima Monpeljea u Francuskoj, šetalištu ispred jezera Komo u Italiji, te svakom drugom mestu koje sam posetio.
Brojke su zastrašujuće. Godine 1960, stanovništvo današnje Evropske unije činilo je 13,5 odsto svetske populacije. Do 2018. godine, ova cifra je pala na ispod sedam odsto, a na aktuelnoj trajektoriji pašće na ispod četiri odsto do 2070. godine. Od tog trenutka inverzija tzv. starosne piramide više neće biti moguća. Neće više biti „Evropljana“.
Značenje ove činjenice jasno je onima koji imaju geopolitičku svest: prostor, a naročito resursima bogat i lako naseljiv prostor, ne toleriše vakuum sile.
Žan Raspaj je, njemu na večnu čast, uvideo prirodu problema sa neumoljivom preciznošću još mnogo pre nego što je ona postala očigledna čak i onim Evropljanima kojima je stalo do njihovih zemalja, nacija, tradicija i religije.
Svega godinu dana nakon njegove smrti, dok se vozim pored suncokretovih polja francuske Provanse i duž stenovite Amalfijske obale u Italiji, teško mi je da uživam u bojama i svetlosti bez istovremene strepnje povodom toga na šta će ovaj kraj ličiti za stotinu godina. Ko će naseljavati opustela sela po brdima, nad kojim dominiraju davno utihnuli zvonici?
Ima li nade? Ovo staro pitanje ne može se zaobići. Odbijam da poverujem da je sva ova lepota, sva ova dobrota, sva ova energija posvećena službi našem trojednom Bogu, osuđena na propast pred varvarskim hordama koje skrnave naše crkve, siluju naše žene, tlače našu decu i čupaju naše vinograde.
Evropa stari, ali je i dalje lepa, mudra i dobra. Njeni potencijalni osvajači su ružni, glupi i zli. Kako Dostojevski kaže, da nema Boga, pad bi bio moguć i izvestan, ali On postoji. Stoga su čuda moguća i izvesna, pa prema tome i neizbežna. Ima nade.
Srđa Trifković (Chronicles magazine)
Srđa Trifković je spoljnopolitički urednik mesečnog magazina „Hronike“ i vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci
Preveo Vladan Mirković/Novi Standard
