Branislav Ković, iz Bogatića u Srbiji i Ivica Krajina, iz Đakova u Hrvatskoj, sreli su se prvi put od 1984. godine, kada su skinuli sivomaslinastu uniformu vojske nekadašnje Jugoslavije.
Gde si, čoveče? – obojici su bile prve reči dok su se čvrsto grlili. Iako su se „oči u oči“ pogledali nakon više od tri decenije, pet minuta posle emotivnog susreta prijatelјski su ćaskali kao da su se poslednji put videli pre nekoliko dana.
[adsenseyu1]
Emotivno i nostalgično popodne i veče Branislav je proveo u domu druga iz vojske, sa njegovom porodicom. Dopunjavali su se u evociranju sećanja, nostalgično prelistavali izbledele fotografije.
– Dosta je uspomena iz mladosti i vojničkih dana kojih smo se setili, dogodovština koje su nam skraćivale vojničke dane i sitnica koje su život u kasarni činile zanimlјivijim.
Kako smo podmićivali vojnike iz vešeraja da bismo dobili nove čarape, oficire kada idu u lov čašćavali sardinama za malo žestine, setili se pokojnog Neše Radulovića koji je u isto vreme sa svojim „Leptirima“ služio vojni rok i bio nam čest gost u magacinu – priča Branislav.
Ivica i Branislav su vojni rok služili pre 34 godine u kasarni u Pirotu kao kuvari. Bilo je vreme velika države, jedne vojske, bratstva i jedinstva, SMB uniformi i crvenih petokraka na kapama.
Oni mladi, tek punoletni, otadžbini su „vraćali svoj dug“. Ne sluteći i ne razmišlјajući da će se država jednom raspasti, gradili su iskreno prijatelјstvo, veće od običnog drugarstva.
– Tek smo završili srednju školu, bili smo praktično klinci. Nismo bili oduševlјeni što smo tako brzo, maltene čim smo izašli iz školske klupe ostali bez slobode u kasarni ograđenoj žicom, što smo morali da skratimo duge kose.
[adsenseyu1]
Spojili su nas isti pogledi na život, slične energije, voleli smo da slušamo istu muziku, privlačile su nas iste knjige. Godinu dana smo bili nerazdvojni i, kako se kaže, delili dobro i zlo. Ali, stvarno je tako bilo.
Razumeli smo se toliko dobro da je bilo dovolјno da se pogledamo i pročitamo misli. Nismo morali da trošimo reči – kaže Branislav.
Kada su se nedavno sreli u Đakovu, priznali su kako su svih ovih godina često pomislili jedan na drugog. Posebno nakon rata i raspada stare države.
– Naravno da smo se dotakli podela, rata, raspada Jugoslavije. Kao zreli i ozbilјni lјudi, uvažavamo što obojica volimo svoj narod i svoju državu. To je ta mera nacionalizma koja ne smeta našem prijatelјstvu.
Jer, kada je čovek dobar onda nije važno koje je vere i nacionalnosti, niti u kojoj državi živi – dodaje Branislav.
Prijatelјstvo su obnovili zahvalјujući Fejsbuku, kada je Ivica pronašao nalog svog „ratnog druga“ iz vojske. Od tada do nedavnog susreta prošle su dve pune godine.
Kada je saznao da će kao glumac AP „Janko Veselinović“ učestvovati na Danima srpske kulture u Hrvatskoj i manifestaciji u Belišću, a s obzirom da je Đakovo u blizni, Branislav je prijatelјu najavio dolazak.
Kad je po povratku u Srbiju objavio fotografije sa susreta u Đakovu Branislavu se javilo još nekoliko prijatelјa sa kojima je u pirotskoj kasarni služio vojni rok.
– Ej, drugari, sećate li se mene? – javio se Radovan Čulić iz Beograda. Posle njega i izvesni Vučković iz Aleksinca, koji živi i radi u Parizu.
Ivica je obećao Branislavu da će uzvratiti posetu a njihov susret možda inicira i okuplјanje kompletne jedinice.
(Telegraf.rs)
