Državotvorna i ustavobraniteljska politička pozicija, nesklona voluntarističko – revolucionarnim eksperimentima, nalaže zalaganje za dijalog vlasti i opozicije u Srbiji, da bi se sprečile turbulencije u našem, od prevratništva odavno umornom, društvu.
Skoro svaki pokušaj dijaloga vlasti i opozicije može biti korak u dobrom pravcu, ali dijalog koji organizuje Soroš nije korak u dobrom pravcu. Zašto?
Razgovori o izbornim uslovima i poštenom stranačkom nadmetanju ne mogu se odvijati u prostorijama Beogradskog Univerziteta, čija autonomija sama po sebi sprečava bilo kakav upliv dnevne politike. Neophodan je dijalog u institucijama države Srbije, a ne na FPN ili bilo kom drugom fakultetu. Mesto za prave razgovore vlasti i opozicije o uslovima za slobodne i poštene izbore može biti baš prostor Vlade Republike Srbije, u kome se donose predlozi zakona, ili Narodna skupština, nosilac zakonodavne vlasti.
Uostalom, ova mesta su određena ustavnim načelom podele vlasti i nadležnošću pojedinih organa u ustavnom poretku Srbije.
Ko veruje Sorošu?
Posrednik u vođenju razgovora mora imati poverenje obe pregovaračke strane, ali i biračkog tela, da bi rezultati dijaloga mogli biti uvedeni u sistem pravne države i postati osnova za buduće poštene izbore. Izbori se organizuju sa ciljem da na njima izražena volja birača bude osnova državne politike, a nikako ne smeju imati kriptopolitički karakter koji skriva interese bilo koje zainteresovane strane, makar se ona predstavljala kao neutralna nevladina organizacija.
Medijator ovih razgovora ne uliva poverenje baš kad je neutralnost u pitanju jer iza njega, ozbiljna istraživanja to odavno pokazuju, stoji privatni interes osnivača „posredničke“ NVO, Fonda za otvoreno društvo, koji je u rukama poznatog finansijera „obojenih revolucija“. Kvazidemokratska retorika i dijaloški rituali bez sadržine ne mogu biti pokriće za isključivanje najšire javnosti iz pregovaračakog procesa.
Ili, ukratko, i baš jasno: Soroš je liberalno – kapitalistička bitanga, verni graditelj zapadne Imperije zla, čovek koji nema nikakve veze sa demokratijom i ljudskim pravima. To, u ovom, trenutku znaju i ptice na grani, a potpisnik ovih redova je pisao o dotičnom još daleke 2010. godine. Prisustvo Nebojše Stefanovića kao „pregovarača“ sa opozicijom je svojevrsna provokacija.
Dotični je, naime, pod osnovanom sumnjom da je falsifikator javne isprave ( fakultetske diplome ), što ga lišava moralnog prava da pregovara o uslovima za poštene izbore, osnovu svake budućnosti Srbije. Treba se, naravno, setiti da su pošteni samo oni izbori na kojima se poštuje volja birača. Ali, naravno, Vučiću je sve dozvoljeno. Zapadni mentori su mu dali odrešene ruke, jer je Srbija za njih samo rezervat pun Indijanaca dostojnih istrebljenja.
Zašto NATO Imperija žuri?
NATO Imperiji se žuri da Vučić hitno prizna Kosovo kao „nezavisnu državu“. Zato je potrebno „odraditi“ još jedne izbore, koji će ga legitimizovati za završni čin. Vučić je više nego kooperativan igrač, spreman na sve usluge koje mu gazde zatraže. I to od početka svog „naprednikovanja“.
Zato Zapad Vučiću daje već pomenute odrešene ruke. Videlo se to kad je došao Makron.
Vidi se i sad, kad američki igrač Metju Palmer kaže da se nada da opozicija neće bojkotovati izbore. Uključivanje Soroša, još jednog od Vučićevih „podržavalaca“(4) u pregovore između srbijanske vlasti i opozicije jasan je znak da se svetskom mraku žuri da otme Srbima Svetu Zemlju.
Jedina nada
Jedino što daje izvesnu nadu („Nado moja, nisi pena valjda?“, rekao bi pesnik ) je stav opozicionog Saveza za Srbiju da okrugli sto na FPN nije ni „p“ od pregovora sa vlašću, i da pravi pregovori tek predstoje, a ako ih ne bude – biće bojkota izbora. I to aktivnog.(6) To je, u ovom i svakom budućem trenutku, sa Vučićem koji drži ruke u biračkim kutijama, glas razuma. Nadajmo se da će razum prevladati.
Vladimir Dimitrijević (Srbin.info)
