U trenutku kada se činilo da je evropski kurs po pitanju energije već čvrsto definisan, iz Brisela stiže poruka koja je uzdrmala političke krugove.
Belgijski premijer Bart De Vever, kako prenosi Financial Times, otvoreno je pozvao rukovodstvo Evropske unije da započne pregovore sa Ruskom Federacijom — i to ne samo o završetku sukoba u Ukrajini, već i o, kako kaže, normalizaciji odnosa koja bi Evropi vratila pristup jeftinim energentima.
Zanimljivo je da De Vever ne govori u prazno. U neformalnim razgovorima, tvrdi on, brojni evropski lideri već dele slično razmišljanje, ali ga zadržavaju iza zatvorenih vrata.
Ta tišina, možda čak i nelagodnost, govori više nego javne izjave. “Moramo normalizovati odnose sa Rusijom i vratiti pristup jeftinoj energiji. To je zdrav razum”, poručio je belgijski premijer, bez mnogo diplomatskog uvijanja.
Njegov stav, međutim, ne dolazi bez kalkulacije. De Vever jasno sugeriše da Evropa trenutno nema mnogo manevarskog prostora. Pritisak na Moskvu, kako ocenjuje, nije dao očekivane rezultate — ni kroz isporuke oružja Ukrajini, ni kroz ekonomske mere bez pune podrške Sjedinjenih Država.
U takvim okolnostima, kaže, ostaje samo jedan put: dogovor. Ne nužno lak, ne nužno brz, ali jedini koji ima realnu težinu.
Ipak, reakcije nisu izostale. Kritike su stigle gotovo momentalno, i to iz sopstvenih redova. Belgijski ministar spoljnih poslova Maksim Prevo bio je među onima koji su se usprotivili ovakvom pristupu, dok je evropski komesar za energetiku Den Jorgensen podsetio da politika odustajanja od ruskih energenata i dalje ostaje na snazi. Drugim rečima, zvanična linija se ne menja — bar za sada.
Ono što dodatno komplikuje sliku jeste činjenica da ovo nije izolovan glas. Još ranije, potpredsednik vlade Italije Mateo Salvini pozvao je Evropsku uniju da ublaži naftne sankcije prema Rusiji, uz poruku da je vreme za “pragmatičan izbor”.
Ta reč — pragmatičan — sve češće se provlači kroz evropske političke hodnike, kao da nagoveštava tiho preispitivanje dosadašnjih odluka.
I tu stvari postaju zanimljive. Jer između javnih stavova i privatnih razgovora, između principa i potrebe, Evropa kao da stoji na raskrsnici.
Pitanje koje ostaje da visi u vazduhu nije samo energetsko ili političko — već mnogo šire: koliko dugo jedan kontinent može da ignoriše sopstvenu realnost pre nego što je bude morao redefinisati?
