Pokušaji brzog i efikasnog rešavanja problema putem vojne akcije dovode sve u opasnost, uključujući one koji na taj način počinju rešavati svoje probleme, smatra politolog Rostislav Iščenko. O tome je on govorio u intervjuu za izdanje Ukrajina.ru.
– Rostislave, neuspešan za Zelenskog i veoma uspešan za Amerikance – tako vi ocenjujete samit NATO-a koji se održao ove nedelje. Predlažem da počnemo sa rezultatima ovog događaja. Što se tiče Ukrajine i Zelenskog, sve je jasno, ali što se tiče uspeha za SAD – u šta se, po vašem mišljenju, taj uspeh može pretvoriti, ako se naravno, nešto dalje dešava u vezi s tim?
– Već se dešava. Amerikanci su već uspeli da konsoliduju sve svoje saveznike, ne samo u NATO-u, već sve svoje saveznike, i uspeli su da ih konsoliduju u jedan ili dva svoja rata.
Samo na Telegramu nema cenzure – Izbor naših najboljih vesti
Sada nemaju evropsku krizu i pacifičku krizu, imaju jednu globalnu krizu, koju su uspeli da uvedu u jednu aktivnu blokovsku konfrontaciju. Štaviše, njihov blok je mnogo širi od NATO-a. Uključuje azijske zemlje, uključujući Japan i Južnu Koreju, a tu je uključena i Australija i Novi Zeland i tako dalje.
To je zapravo, njihov uspeh, jer su pre toga uvek imali nerešiv problem. Trebalo je da koncentrišu svoje snage protiv Kine, ali nisu mogli da napuste svoj zapadni front, jer se ovde nisu mogli dogovoriti sa Rusijom pod sopstvenim uslovima, i rezultat je bio loš.
[adsenseyu1]
Da su čekali katastrofu Ukrajine, onda bi, u ovom slučaju, posle toga bilo besmisleno uopšte započeti borbu sa Kinom, jer ne bi svi njihovi saveznici podržali drugu avanturu sa Tajvanom posle katastrofe Ukrajine.
Ovo je rat na dva fronta, koji su zapravo spojili u jedan. Oni i dalje imaju rat na dva fronta – i u Evropi i u azijsko-pacifičkom regionu, ali ih spajaju u jedan, uključuju NATO u suprotstavljanje Kini, jer su se pre toga zemlje NATO-a ogradile od ovoga. NATO je rekao- ovo su vaši pacifički problemi, mi ovde imamo svoje evropske probleme, mi se borimo ovde sa Rusima po vašem naređenju, pa nas sklonite od Kine. Sada postoji šansa, i to dobra šansa.
Pošto ne mogu ništa drugo da urade, Evropljani neće slati trupe protiv Kine. Protiv Kine će biti uvedene sankcije koje će Kinu odseći od evropskih tržišta. Tako će mu stvoriti kritičnu situaciju, jer kineska ekonomija je daleko od toga da je sada dobro.
On i dalje ostaje najveća svetska ekonomija, ali nije uspeo da se vrati na put rasta, već prolazi kroz stagnaciju nakon krize izazvane pandemijom COVID-19. Oni imaju ozbiljne demografske probleme – jer u Kini, nakon višedecenijskog neprekidnog rasta, čak bih rekao stogodišnjeg rasta stanovništva – sada se javlja pad.
To znači da se suočavaju i s problemima obezbeđivanja penzionera. Oni su tek uspeli da se popnu na relativno normalnu penzionu sigurnost, a sada će se naći u istoj situaciji u kojoj su se našle sve evropske zemlje, uključujući i Rusiju, kada je potrebno sprovesti penzionu reformu, odnosno praktično odustati od redovnog penzionog obezbeđenja.
Pritom, ponavljam, u Evropi se to dogodilo nakon gotovo sto godina normalnog penzionog obezbeđenja, a Kina je tek sada dostigla taj nivo. U suštini, njihovi demografski problemi su ozbiljni – broj brakova se smanjuje, broj rađanja se naglo smanjuje. Drugim rečima, ovo je dugoročan demografski problem, ne za godinu ili dve, već veoma ozbiljan i dugotrajan. To im sprečava da više koriste jeftinu radnu snagu za ekonomski rast.
Ranije je Kina uvek imala veliki broj slobodne radne snage, postojao je relativni problem nezaposlenosti, ali sa jeftinom radnom snagom sve je bilo u redu. Međutim, sada su u velikoj meri iscrpljene mogućnosti kineskih sela kao izvora jeftine radne snage, jer je veliki deo ljudi već prešao u gradove i došlo je do primarne urbanizacije. Iscrpljen je i ekstenzivni demografski rast, a počinje pad.
Svi ovi faktori se prepliću i stvaraju vrlo neugodnu situaciju za kinesku ekonomiju – ne katastrofalnu, ali neugodnu.
Ako pretpostavimo da će Evropa uvesti sankcije protiv Kine, odseći Kinu od evropskog tržišta, tada bi situacija mogla postati katastrofalna, jer se Kina decenijama orijentisala na dva tržišta – američko i evropsko. To su bili visoko solventna ogromna tržišta sa ukupno milijardama ili čak više stanovnika, koja su zapravo, obezbeđivala rast kineske ekonomije.
Kina je pokrenula program preusmeravanja na domaće tržište i azijska tržišta, već dugo vremena, ali taj program se odvija sporo. Azija se vrlo sporo obogaćuje i ne može odmah zameniti evropska i američka tržišta po kupovnoj moći.
Takođe, Kina ima program „Jedan pojas, jedan put“ koji je u mnogome nastao kao zamena američkog tržišta evropskim. Kinezima je bilo jasno da je konfrontacija sa Sjedinjenim Američkim Državama moguća, pa su pokušali izvesti sličan trik kao i Rusija. Međutim, Rusija nije imala tako masovno usmerenje ka američkom tržištu, već je pokušavala politički preusmeriti Evropu na sebe putem tesnih ekonomskih veza.
Kina je imala manje ambiciozne planove. Jednostavno su pokušali minimizirati gubitke od moguće konfrontacije sa Sjedinjenim Američkim Državama prenošenjem centra ekonomskih veza prema Evropi. Ideja je u osnovi bila sjajna – zaštićene kontinentalne komunikacije koje omogućavaju neograničen razvoj trgovine sa Evropom.
Osim toga, zbog tih komunikacija trebale bi se razvijati tranzitne zemlje, jer se preko njih odvijaju tokovi robe. Jasno je da se trgovina odvija preko njih, postaju njeni učesnici, započinje ekonomski rast, povećava se društveno bogatstvo, povećava se broj potrošača – i s vremenom oni takođe postaju kupci kineskih proizvoda.
Na taj način se rešava problem napuštanja američkog tržišta ili zatvaranja američkog tržišta. Međutim, ako istovremeno sa američkim tržištem bude zatvoreno i evropsko tržište, tada cela ova priča o planu „Jedan pojas, jedan put“ pada u vodu, jer – šta onda prevoziti preko Rusije, Kazahstana, Irana, Turske, kuda prevoziti ako Evropa neće to kupovati, ako Evropa neće ništa prodavati?
Onda sve to propada. Rusija će kupovati od Kine i prodavati, ali u Rusiji ima 150 miliona stanovnika, čak i sa novim teritorijama. Čak i ako Rusija anektira celu Ukrajinu, verovatno neće imati više od 160-165 miliona stanovnika, jer će većina ipak pobeći u Evropsku uniju… Rusija jednostavno nije u stanju da zameni zapadno tržište od milijardu ljudi po obimu.
Azija, ponavljam, i dalje raste sporo po kupovnoj moći i takođe neće moći decenijama da zameni ta tržišta.
Kako živeti tokom tih decenija? Ako niko ništa ne kupuje, to znači da se proizvodnja smanjuje. Smanjuje se proizvodnja, smanjuju se prihodi, smanjuje se potrošnja. Ako ruska ekonomija može opstati u autarhiji, kineska ekonomija je izgrađena na način da ne može opstati u autarhiji, potrebna su joj tržišta, velika i bogata tržišta.
U tom smislu, Amerikanci mogu staviti Kinu u vrlo tešku situaciju. Naravno, nažalost, najjednostavniji i najubedljiviji izlaz leži na putu vojne konfrontacije. Drugim rečima, kao što pobeda Rusije u Ukrajini omogućava da preoblikuje Evropu u svoju korist, tako i pobeda Kine na Tajvanu omogućava Kini da nanese Sjedinjenim Američkim Državama drugi osetljiv poraz na globalnom nivou, i snažno obuzda želju njihovih saveznika da se igraju složenih ekonomskih igara.
Ta dva potencijalna vojna poraza, mogu onesposobiti Sjedinjene Američke Države kao globalnog vojno-političkog igrača i promeniti situaciju u korist Rusije i Kine. Međutim, ako smo već dovoljno blizu konačne pobede u Ukrajini, onda se rat na Tajvanu sprema. Upravo sada postaje očigledno, da se opasnost od skliznuća u vojnu krizu u azijsko-pacifičkom regionu naglo povećala, jer postoji objektivan interes za rešavanje oružanim putem, uključujući Kinu.
Ako su ranije samo Sjedinjene Američke Države bile zainteresovane za izazivanje ove vojne krize, a Kini je odugovlačenje bilo relativno povoljno, sada je pitanje – da li je Kini potrebno da dalje odugovlači i čeka da je ekonomski udare – ili je povoljno da brzo završi rat.
[adsenseyu4]
To je takođe ogroman rizik, jer brza ofanziva nije uvek uspešna, imamo sopstveno iskustvo, kako uspešno, tako i neuspešno. Kina ne može garantovati brzu pobedu nad Tajvanom. Može se desiti, ali i ne mora. Odugovlačenje vojnih dejstava daje Zapadu mogućnost, da punom parom pokrene mehanizam sankcija i sačeka dok ne slomi Kineze.
Situacija za Kinu je lošija nego za Rusiju, ali da li će ih mehanizam sankcija pritisnuti ili ne, to je velika tajna. Drugim rečima, ovde postoji ogroman broj nepoznanica, gotovo ulazimo u epohu vojno-političkih avantura, i nažalost, u ovom slučaju ne vidim drugu efikasnu opciju za rešavanje problema ni sa jedne ni sa druge strane.
Vojno rešenje uvek je avantura, jer rat se ne može unapred potpuno predvideti kao politika, rat je uvek oblast nepoznatog i slučajnosti. Stoga se povećava opasnost za ceo svet, za celu planetu.
Zbog toga je pobeda Sjedinjenih Američkih Država u Vilnjusu na NATO samitu nad sopstvenim partnerima… Jer to je pobeda ne nad nama niti čak nad Kinom – to je pobeda nad sopstvenim partnerima, koja privremeno poboljšava položaj Sjedinjenih Američkih Država na globalnom nivou, privremeno jača njihovu poziciju, ali na kraju udara na sve nas, uključujući i Amerikance, jer pretnja je zajednička, živimo na istoj planeti.
Webtribune.rs
Pratite tokom 24 sata naše najbolje vesti samo na Vkontakte
Otvorite novu mrežu Truth Social
