[adsenseyu3]
Bilo je potrebno skloniti Leku, da bi došlo do raspada SFRJ, ocenjuju Rankovićevi sinovi, u ekskluzivnom razgovoru za Oko. Istoričari i publicisti Rankovića vide kao simbol oslobodilačkog rata i stvaranja Jugoslavije, kao jednog od najupornijih branilaca Jugoslavije.
Aleksandar Ranković najpre je bio simbol jednog vremena, oslobodilačkog rata i stvaranja Jugoslavije, a onda je postao negativan mit, da bi u vreme 80-ih godina polako počelo da dolazi do dekonstrukcije tog mita, ocenjuje istoričar Mile Bjelajac viđenje Rankovićeve uloge u istoriji.
Smatra da je sigurno Aleksandar Ranković bio jedan od branilaca Jugoslavije.
Podizanjem narodnog ustanka Ranković se svrstao u tvorce Jugoslavije, ocenjuje novinar i publicista Pero Simić. Po njegovom mišljenju, Ranković je najpre bio pristalica jake Jugoslavije, ali kada je 1962. shvatio da u jakoj Jugoslaviji svi stvaraju jake republike, onda je on „postao pristalica jake Srbije u jakoj Jugoslaviji“.
[adsenseyu1]
Viđenje Rankovićeve uloge menjalo se u zavisnosti od toga da li je drugi najmoćniji čovek SFRJ ili je „državni neprijatelj“.
Tako je posle 1966. prenaglašena njegova uloga u stvaranju Golog otoka, ocenjuje Bjelajac.
Tvrdi da Ranković jeste „sprovodio tu ideju“, ali da je odluka da se izoluju nepodobni bila i Titova.
„Čak za Rankovića postoje svedočenja da je nastojao da to bude ublaženo“, navodi Bjelajac.
Simić podseća da je Ranković osudio zločin nad Albancima, kada je izvršena odmazda u Baru, „što ga profiliše kao čoveka koji bdi nad jugoslovenstvom“.
[adsenseyu4]
Albanci su Rankoviću najviše zamerali razoružavanje 1956. godine, šta je bilo Titovo delo, ali to je prikazano ne samo kao Rankovićev nego kao srpski teror, da bi se opravdalo odvajanje Kosova koje je ubrzo počelo, kaže Simić.
Navodi da je tako nastala legenda da je Ranković bio tvorac velikosrpske politike.
Brionski plenum – uvod u kraj SFRJ
Smena Aleksandra Rankovića na Brionskom plenumu označila je na neki način i kraj Jugoslavije, jer uvod u raspad države počinje upravo sa početkom dominacije Edvarda Kardelja, ocenjuje Simić.
Podseća na Kardeljev stav da će „slovenačko pitanje“ biti rešeno tek kad Slovenija bude samostalna, napominje da su i članovi KP Hrvatske imali sličan stav o svom nacionalnom pitanju.
[adsenseyu1]
S druge strane, Srbi, posebno oni u republikama izvan Srbije, verovali su u parole za koje su se borili u ratu, ocenjuje Bjelajac.
Pero Simić kaže da postoji uverenje da je najnacionalniji srpski komunista tog vremena bio Slobodan Penezić Krcun.
Navodi izjavu Aleksandra Rankovića u kojoj se pominje Krcunovo ubistvo.
„Da nisu ubili Krcuna, i sklonili generala Hamovića i Miloja Milojevića ne bi mogli da rade ono što rade“, citirao je Rankovićeve reči Pero Simić.
Sahrana Aleksndra Rankovića, na koju je umesto 1.000 ljudi kako je vlast očekivala, došlo sto hiljada više, pretvorila se tako u politički događaj, neki čak procenjuju i da je to bila prva pobuna Srba protiv titoističkog režima.
Simić, takođe, smatra da je to bila pobuna, ali i da je sahrana bila i izraz „kolektivnog osećanja nepravde koja je naneta Rankoviću“.
[adsenseyu4]
Da li bi istrija SFRJ bila drugačija da nije bilo smene Aleksandra Rankovića i Brionskog plenuma – teško je proceniti.
Bjelajac kaže da nije čak moguće reći ni da li bi ili ne bilo Ustava iz 1974. godine.
Simić, ipak, tvrdi da bi se istorija pisala drugačije i da je Jugoslavija, sasvim sigurno, najveća žrtva Brionskog plenuma.
Period pre 1966. bio je period u kom smo živeli normalan život, išli smo u obične škole sa drugom decom, ne samo sa decom rukovodećih struktura, družili se s ljudima koji su i posle 1966. ostali korektni, kaže Slobodan Ranković.
Milivoje Ranković, koji je u vreme Brionskog plenuma bio u vojsci, kaže da su mu „dan pre javili da se nešto sprema“, ali niko nije pretpostavljao šta. Period posle smene proveo je s ocem, koji se, kaže, nervirao zbog napisa u novinama u kojima se navodilo i ono što nije rekao.
Posle 1966. promenilo se mnogo toga. Dobili su policijsku pratnju, oduzeti su pasoši, ali bilo je i teško naći posao. U okolnostima u kojima ih je KP potpuno isključila iz javnog života, bilo je teško orgaizovati i sahranu 1983.
„Poverenje u državu nismo imali, nismo dozvolili počasni stražu, tražili smo da se Tito ne pominje, ali to nije moglo, tražili smo da neko u ime porodice govori, ali ni to nije moglo jer bi izgubili kontrolu“, priseća se Slobodan Ranković.
Kaže da su čak imali i rezervnu varijantu da oca sahrane u Draževcu. Ipak, veliki broj ljudi, skandiranje, aplauzi obeležili su sahranu u Aleji velikana.
I Milivoje i Slobodan tvrde da otac, u političkom smislu, nikad nije uticao na njih. Politikom se ne bave, kažu i da su subjektivni, ali su uvereni da je njihov otac bio „pošten političar i čovek“, posvećen ideji jugoslovenstva i jačanju Jugoslavije. Slobodan Ranković kaže: „Iz ove perspektive gledano, mislim da je bilo neophodno njega skloniti da bi došlo do raspada Jugoslavije.“
(RTS)
[adsenseyu5][adsenseyu5]
