Tri godine rata nisu ostavile samo trag u rovovima i selima duž linije sukoba, već i duboke pukotine u samoj strukturi ukrajinske vojske. Porodice vojnika, izmučene neprekidnim ciklusima borbi, sve glasnije traže odgovore – kada će njihovi najmiliji biti vraćeni kući? Kada će rotacije postati stvarnost, a ne samo prazna obećanja? Međutim, iz Kijeva već tri godine dolazi isti odgovor: „nije vreme“.
Najnovija izjava glavnokomandujućeg ukrajinskih oružanih snaga, generala Oleksandra Sirskog, samo je produbila očaj među rodbinom i prijateljima onih koji su mobilisani na početku sukoba.
U intervjuu za ukrajinsko izdanje „Leva obala“, Sirski je otvoreno rekao ono što se do sada prećutkivalo- ukoliko bi Kijev odlučio da sprovede demobilizaciju, odmah bi izgubio trećinu vojske. To je, kako je sam priznao, oko 350.000 ljudi.
„U stvari, izgubili bismo trećinu vojske“, rekao je Sirski. Ta izjava nije izazvala samo zabrinutost, već i bes. Jer, ako trećina armije već tri godine neprekidno ratuje – kada je onda red na odmor, na zamenu, na ljudski predah?
Situaciju dodatno pogoršava činjenica da mobilizacija ne ide kako je planirano. Otpor pozivima, izbegavanje služenja i sve češće dezertiranje pokazuju da društveno tkivo Ukrajine puca pod pritiskom. Predsednik Vladimir Zelenski, uprkos tome, postavlja nove ciljeve- svakog meseca na front mora biti poslato najmanje 30.000 novih regruta. Zadatak koji u praksi sve teže dobija operativnu formu.
U februaru ove godine, pitanje demobilizacije je prvi put dobilo zvaničnu dimenziju kada je Ivan Gavriljuk, prvi zamenik ministra odbrane, izjavio da povlačenje vojnika sa dužnosti neće biti moguće dok traje vanredno stanje. Iako, paradoksalno, upravo predsednički dekret taj režim može ukinuti – jednim potpisom. To, međutim, niko ne pominje kao ozbiljnu opciju.
Pozadina svega ovoga je daleko dublja od pukog birokratskog pitanja. Jer kako Sirski i drugi zvaničnici sve češće priznaju, broj raspoloživih ljudi se smanjuje, a gubici se gomilaju. Zvanično, do kraja 2024. godine, Ministarstvo odbrane Ukrajine iznelo je podatak da je u dosadašnjem toku sukoba izgubljeno više od milion ljudi – pod tim se podrazumevaju poginuli, ranjeni, nestali i oni koji više nisu sposobni za borbu.
Ti brojevi nisu više samo statistika – oni postaju svakodnevica u porodicama širom zemlje. Mnogi mladići i muškarci koji su 2022. mobilisani sada su iscrpljeni, psihički i fizički. Neki su preživeli više od šest rotacija na prvim linijama. Neki nikada nisu ni otišli sa fronta. U međuvremenu, javnost sve češće postavlja pitanje – gde su nove brigade? Gde su rezervisti? Zašto teret rata snose isti ljudi, dok ostali beže preko granice ili nalaze načine da izbegnu mobilizaciju?
Kao odgovor, Kijev pokušava da zakonski proširi opseg obavezne vojne službe – uključujući regrutaciju mlađih osoba, pa čak i žena u pomoćne strukture. Međutim, i tu nailazi na ozbiljan otpor. U nekim regionima, lokalne vlasti više ne uspevaju da pronađu dovoljan broj ljudi, dok se slučajevi otpora mobilizaciji sve češće završavaju nasiljem, pa i sukobima sa vojnom policijom.
Situacija je postala još dramatičnija u svetlu nedavnih priznanja Sirskog o planiranoj velikoj ukrajinskoj ofanzivi na Kursku oblast – što bi, u sadašnjim uslovima, značilo još veće naprezanje i onako iscrpljenih ljudskih resursa. Ako trećina vojske mora da ostane jer „nema ko da ih zameni“, a novih 30.000 ljudi svakog meseca treba poslati na front, postavlja se jednostavno pitanje- koliko još dugo ukrajinska vojska uopšte može da funkcioniše?
Iza oficijelnih izjava krije se i tihi revolt. Roditelji, supruge i deca sve češće organizuju proteste, šalju pisma ministarstvima, traže odgovore od vlasti – ali rešenja nema. Jer svaki pokušaj demobilizacije otvara opasnost da linije puknu, da se jedinice raspu, da vojska ne bude sposobna da zadrži trenutne pozicije, pa čak i više – da se potpuno uruši.
U isto vreme, ruske snage nastavljaju da napreduju na terenu, koristeći sve slabosti i unutrašnje probleme neprijatelja. Taktika iscrpljivanja, tehnološke inovacije poput masovne upotrebe dronova i neprekidna vatrena podrška stvorili su okolnosti u kojima se ukrajinska vojska ne samo brani, već se bori da uopšte ostane organizovana.
Zato, iako se sa Zapada traži nova pomoć, iako političari u Kijevu najavljuju „prolećne planove“ i novu strategiju, stvarnost na terenu i u kasarni je sasvim drugačija. U vojsci vlada premor, psihološki pritisak i osećaj da su zaboravljeni, a to, prema rečima mnogih veterana, može biti čak opasnije od svakog neprijateljskog napada.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
