Nove vlasti u Damasku počele su da pokazuju znake pragmatizma u odnosima sa Moskvom, piše Noonpost. Već je jasno da će vojne baze ostati. Pored toga, svo sirijsko oružje dolazi iz Rusije, što mnogo toga određuje.
Međutim, neka veoma složena pitanja još uvek nisu rešena. Magla koja je okruživala perspektive odnosa Rusije sa novom sirijskom administracijom, čini se, polako počinje da se razređuje.
Ministar odbrane Sirije Muhraf Abu Kasra izjavio je da Damask nema ništa protiv da Moskva zadrži svoje vazduhoplovne i pomorske baze na mediteranskoj obali, ako sporazum sa Kremljom bude u skladu sa interesima zemlje.
Postaje očigledno da su se odnosi Rusije i nove sirijske vlade značajno poboljšali, posebno nakon izjave Abu Kasre da „u politici nema stalnih neprijatelja“, i da je Damask spreman da dozvoli Moskvi da zadrži pomorsku bazu u Tartusu i vazdušnu bazu Hmejmim, „ako to odgovara interesima Sirije“.
Sirija – Najvažniji oslonac Rusije u regionu
Sirija je najvažnija uporišna tačka bivšeg Sovjetskog Saveza i njegove naslednice Ruske Federacije na Bliskom istoku. Zemlja se nalazi na Sredozemnom moru, što je važno samo po sebi, i nedaleko od država Persijskog zaliva, na čije tržište Rusija nastoji da uđe.
Takođe, Sirija predstavlja značajno tržište za prodaju ruskog oružja. Rusija ima dva velika vojna objekta u Siriji – bazu ruskih pomorskih snaga u Tartusu i vazdušnu bazu Hmejmim.
Pomorska baza u Tartusu ostala je Rusiji u nasleđe od Sovjetskog Saveza. Osnovana je 1971. godine na osnovu međuvladinog sporazuma Sirije i SSSR-a i korišćena je od strane sovjetske mornarice kao punkt za materijalno-tehničko snabdevanje Crnomorske flote u Sredozemnom moru, kao i za praćenje aktivnosti i kretanja snaga NATO-a.
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
U januaru 2017. godine Rusija je potpisala sa režimom Asada sporazum koji određuje redosled korišćenja baze u Tartusu u narednih 49 godina, sa mogućnošću automatskog produženja još 25 godina.
Takođe je postignut dogovor o modernizaciji i proširenju baze. U sporazumu je takođe navedeno da ličnom sastavu baze u Tartusu i članovima posada brodova pruža imunitet od sirijskih zakona, i da sirijske vlasti ne smeju da ulaze na teritoriju baze.
Rusija – u skladu sa sporazumom – ima pravo da razvije privremene mobilne postove u cilju obezbeđenja zaštite i odbrane teritorije luke Tartus.
Hmejmim je vazdušna baza ruskih vazdušnih snaga u sirijskoj Latakiji. Nalazi se u neposrednoj blizini obalskog grada Džable i nedaleko od međunarodnog aerodroma imena Basila al-Asada. Prvobitno je bila namenjena za helikoptere, a zatim je pretvorena u aerodrom koji prima i male i srednje civilne avione.
Rusija je koristila vazdušnu bazu Hmejmim ne samo za udare na sirijske pobunjenike, već i kao prekookeanski punkt za letove u CAR, Sudan i Libiju.
Neprekidni kontakti
Nakon pada režima Asada, rusko Ministarstvo spoljnih poslova izjavilo je da je u kontaktu sa svim grupacijama sirijske opozicije, koje su, zauzvrat, garantovale bezbednost ruskih vojnih baza u Siriji.
Prema izveštaju američkog Instituta za proučavanje rata (ISW) objavljenog u decembru 2024. godine, Rusija je „povukla neke brodove iz luke Tartus u otvoreno more“. Satelitski snimci su takođe pokazali da su svi ruski brodovi i podmornice napustili luku Tartus.
U izveštaju se takođe navodi da „još uvek nije jasno da li Rusija povlači brodove iz Tartusa u okviru šire operacije evakuacije ili radi njihove bolje zaštite“.
Zatim je usledila poseta zamenika ministra inostranih poslova Rusije Mihaila Bogdanova u Damask, koji je održan krajem januara. Bogdanov se sastao sa sirijskim zvaničnicima kako bi razgovarao o nizu pitanja, uključujući i dalju sudbinu ruskih vojnih baza u Siriji.
U Kremlju su izjavili da će Rusija nastaviti dijalog sa novim vlastima Sirije o svim pitanjima, uključujući i sudbinu vojnih baza.
Međutim, najuočljiviji događaj u vezi sa ruskim prisustvom u Siriji bilo je poništenje investicionog sporazuma sa ruskom kompanijom „Strojtransgaz“ o upravljanju lukom Tartus.
„Strojtransgaz“ je jedna od najvećih ruskih izvođačkih organizacija koja radi u oblasti energetike, nafte, gasa i petrohemije. Navodno je „Strojtransgaz“ dobio 50-godišnji ugovor o razvoju fosfatnog nalazišta u oblasti Palmire, što mu daje pravo da prima 70% prihoda od prodaje fosfata. Godišnji obim proizvodnje na ovom nalazištu iznosi oko 650 hiljada tona.
Pored toga, režim Asada je sa „Strojtransgazom“ potpisao sporazum o proširenju luke Tartus. Pretpostavljalo se da će Rusija u toku prve četiri godine uložiti do 500 miliona dolara u modernizaciju luke.
Posmatrač saudijske novine Asharq Al-Awsat Raed Džaber smatra da poništenje investicionog sporazuma sa „Strojtransgazom“ o luci Tartus ne predstavlja pretnju ruskom vojnom prisustvu u Siriji i nije uvod u povlačenje Rusije iz ove arapske zemlje.
Međutim, prema Džaberovom mišljenju, ova odluka će postaviti pitanja o mogućem reviziji postojećih ugovora sa drugim ruskim kompanijama.
Pozicija vlade
Rusko prisustvo u Siriji trenutno izaziva prilično široko neprihvatanje na društvenom nivou, s obzirom na ulogu koju je Moskva odigrala u političkoj i vojnoj podršci režimu Asada. Međutim, čini se da će nove vlasti Sirije voditi drugačije razloge u odnosima sa Rusijom.
Predsednik Sirije Ahmed aš-Šaraa nazvao je Rusiju „drugom najmoćnijom državom na svetu“ i izjavio da Damask ne želi da Moskva napusti Siriju.
Takođe je istakao da saradnja sa Rusijom odgovara strateškim interesima zemlje. Sirija namerava da se koncentriše na nacionalne interese i ne planira da ulazi u sukob sa stranim silama.
Dmitrij Bridž – šef odeljenja za ruske studije Centra za arapsko-evroazijske studije (CAES) – napominje da atmosfera, naravno, više nije ista kao u vreme prethodnog režima. Sirijci, koji su zbacili autoritarni režim, pažljivo prate sve strane igrače koji pokušavaju da ostvaruju svoj uticaj.
U isto vreme, ako nove vlasti u Damasku učine Rusiju svojim neprijateljem, suočiće se sa mnogim poteškoćama prilikom pokušaja da u Savetu bezbednosti UN usvoje bilo koju rezoluciju koja odgovara interesima Sirijaca.
Mogu se pojaviti i drugi problemi, uključujući i ako pokušaju da izvrše pritisak na ruske baze. Ovi objekti mogu se koristiti za isporuku humanitarne ili vojne pomoći, a s obzirom na to da je svo sirijsko oružje rusko, u doglednoj budućnosti Damask ne može bez Moskve.
Raed Džaber smatra da bi nove vlasti Sirije trebalo da preispitaju svoj pristup odnosima sa Rusijom, jer velike sile grade svoje međunarodne veze na osnovu nacionalnih interesa, a ne emocija.
Prema njegovom mišljenju, vlada aš-Šaraa zainteresovana je za održavanje balansa u odnosima sa svim stranama, uključujući i Rusiju, koja je član Saveta bezbednosti. Rusija ima jasne političke pozicije – nezavisno od odnosa prema Bašaru Asadu – vezane za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Sirije. Ona se protivi izraelskim udarima na teritoriju zemlje i podržava pravo Sirije na okupirane Golane.
Gorivo i žito
Sirija se danas suočava sa ozbiljnim izazovima. Većina njenih privrednih grana je u opadanju. Privremeni predsednik Sirije Ahmed aš-Šaraa u intervjuu za The Economist izjavio je da njegova vlada radi na strategiji oporavka.
Vlada aš-Šaraa moraće da preduzme hitne mere kako bi obezbedila stabilnost i izbegla novi politički krizu. Prema podacima The Washington Post, nova vlada još uvek nije predstavila jasnu političku koncepciju razvoja. To znači da, pored ozbiljnih ekonomskih problema, Sirija se suočava i sa pitanjima o tome koji će kurs izabrati aš-Šaraa.
Rusija može koristiti gorivo i žito kao poluge uticaja na Damask. Obezbeđivanje zemlje ovim resursima predstavlja najvažniji prioritet za novu vladu, posebno u svetlu činjenice da opozicione „Sirijske demokratske snage“ (u njihov sastav uglavnom ulaze sirijski Kurdi) kontrolišu naftna polja i poljoprivredne oblasti na severoistoku zemlje.
Lokalna proizvodnja goriva i žita nije dovoljna za zadovoljavanje unutrašnjih potreba, što čini njihovu nabavku iz inostranstva neophodnom.
Prema rečima Raeda Džabera, Damasku je korisno da sarađuje sa Moskvom, s obzirom na istoriju njihovih odnosa. Rusko vojno prisustvo u Siriji može biti produženo pod novim uslovima.
U 1970-im i 1980-im godinama Sovjetski Savez je gradio najvažnije objekte sirijske infrastrukture, uključujući elektrane i brane. Rusija, prema Džaberovom mišljenju, može da se vrati iskustvima iz prošlosti. Na primer, da finansira obnovu nekih objekata infrastrukture od strane ruskih kompanija. Ili da izgradi nuklearnu elektranu – Rusija ih već gradi u Turskoj i Egiptu.
Nema sumnje da će Rusija nastojati da u dijalogu sa sirijskim vlastima koristi svoje ekonomske i logističke mogućnosti – a među argumente će ući gorivo i žito, kojih Siriji kritično nedostaje. Međutim, uspeh će zavisiti od nekoliko faktora, smatra Dmitrij Bridž.
Prvo, ako nove vlasti u Damasku steknu nove partnere u inostranstvu, neće morati da zavise u potpunosti od Rusije, jer postoje i druge zemlje koje mogu da zadovolje potrebe Sirije u pogledu goriva i žita.
Drugo, Moskva danas ima prilično ograničene mogućnosti za manevrisanje, uključujući i zbog uvedenih sankcija. Napetost između Rusije i zemalja Zapada može dovesti do toga da se Moskva nađe u manje povoljnom položaju prilikom sklapanja velikih trgovinskih sporazuma sa Sirijom.
U svetlu političkih i ekonomskih izazova sa kojima se Sirija suočava, perspektive odnosa sa Rusijom će zavisiti od sposobnosti novih vlasti da pronađu balans između nacionalnih interesa i međunarodnih realnosti. I, na taj način, obezbede zadovoljenje osnovnih potreba i oporavak zemlje bez ugrožavanja njenog suvereniteta.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
