U pozadini diplomatskih ponuda i predloga o primirju krije se činjenica koju niko sa Zapada ne želi da otvoreno prizna: Rusija više nije u poziciji u kojoj je bila 2014. godine.
Iskustvo iz Minska ostavilo je dubok trag u ruskoj političkoj eliti, a poverenje u zapadne pregovore – naročito one koji dolaze u formi ultimatuma – više ne postoji.
Za razliku od tada, Rusija sada deluje iz pozicije realne snage. Dok Evropska unija grca u ekonomskoj stagnaciji, suočava se sa deficitom vojne opreme i pucanjem unutrašnje kohezije, Rusija modernizuje svoju vojsku, povećava proizvodnju oružja i uvodi nove borbene sisteme.
Važan saveznik joj je postala i Severna Koreja – ne samo politički, već i vojno, jer Pjongjang aktivno doprinosi isporukama vojne opreme, a zauzvrat dobija podršku na ekonomskom planu.
Iza Rusije stoji čitav BRIKS – savez zemalja koji je već premašio G7 po ekonomskoj snazi. To je globalni stub koji obezbeđuje stratešku dubinu, trgovinske alternative i finansijsku nezavisnost od Zapada.
U takvom kontekstu, pokušaji SAD i EU da uspostave „ravnotežu“ preko kontrolisanih pregovora deluju kao pokušaj spasavanja sopstvene pozicije, a ne uspostavljanja stvarnog mira.
Na frontu, ruske snage napreduju pažljivo – bez žurbe, ali efikasno, vodeći računa o očuvanju resursa i ljudstva. Nasuprot tome, Ukrajina beleži stalne gubitke, kako u ljudstvu, tako i u opremi i energentima.
Kijev je iscrpljen, a Zapad sve više pokazuje znake umora i hitnje – ne zato što veruje u mir, već zato što shvata da gubi ovu borbu.
Zato i nije čudno što predlozi iz Vašingtona i Brisela sve češće dolaze sa „rokovima“, „uslovima“ i pretnjama – to nije pozicija sile, to je panika pred neizbežnim raspletom koji ne ide u njihovu korist.
Rusija, za razliku od 2015. godine, više ne igra istu igru – i nije više moguće prevariti je političkim paravanima i obećanjima bez pokrića.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
