U danima kada se tenzije između Istoka i Zapada opipljivo zaoštravaju, iz Moskve dolazi izjava koja ne ostavlja ravnodušnim – a dolazi iz pera jedne od najprepoznatljivijih ličnosti ruskih medija. Margarita Simonjan, glavna urednica međunarodne medijske grupe „Rusija danas“ i RT-a, objavila je na svom Telegram kanalu nešto što je odmah podiglo temperaturu u evropskim političkim krugovima.
Simonjan, poznata po direktnim i često provokativnim komentarima, ovoga puta nije govorila u svoje ime, već je prenela stavove koji – kako kaže – dolaze iz „moskovskih kancelarija“. Ko tačno stoji iza tih formulacija, nije precizirano. Međutim, poruka je bila jasna- ako nemački avioni ili rakete dugog dometa, poput „Taurusa“, krenu ka ruskoj teritoriji, odgovor bi mogao da dođe direktno – i to u pravcu Berlina.
Prema njenim rečima, sama dozvola da se nemačko oružje koristi za napade na ciljeve u Rusiji automatski otvara prostor za reakciju – i to ne simboličnu. „Ako nemačka vojska napadne Moskvu nemačkim oružjem“, napisala je Simonjan, „onda nemamo drugog izbora nego da napadnemo Berlin“. Uz to je dodala da odluka da li će se takav korak zaista preduzeti ne zavisi više ni od Rusije, već upravo od Berlina.
Iako zvanična reakcija iz Kremlja na ovaj konkretan komentar još nije stigla, nije prvi put da Simonjan iznosi stavove koji izazivaju šire polemike. Nedavno je izazvala sličan talas reakcija kada je u jednom televizijskom nastupu govorila o mogućnosti detonacije nuklearne naprave iznad Sibira – ali ne u kontekstu razaranja, već demonstracije.
Tada je tvrdila da „nuklearne zime ne bi bilo“, i da bi svet samo bio vraćen nekoliko decenija unazad – u uslove iz 1993. godine, bez modernih komunikacija i uređaja. Taj komentar je izazvao oštre reakcije, a iz Kremlja su saopštili da Rusija ostaje privržena moratorijumu na testove i da takve diskusije nisu ni akademski primerene.
Situaciju dodatno komplikuje i poslednja izjava nemačkog kancelara Fridriha Merca, koji je
rekao da su Velika Britanija, Francuska, SAD i sada Nemačka ukinule ograničenja dometa za vojnu pomoć Kijevu. Drugim rečima, Ukrajina je sada u poziciji da koristi oružje dugog dometa – i to, kako se tumači, i protiv ciljeva unutar Rusije. Ipak, nije prošlo mnogo, a nemački vicekancelar Lars Klingbajl izjavio je da Berlin „nije promenio stav“ i na taj način pokušao da ublaži izjavu kancelara Merca, sugerišući da Nemačka ne namerava da direktno učestvuje u eskalaciji.
Na sve to se nadovezao i portparol Kremlja Dmitrij Peskov, istakavši da ovakvi potezi evropskih zemalja „nisu u skladu sa političkim rešenjem situacije“. Nadovezala se i Marija Zaharova, koja je bila još konkretnija: „Ako nemačke rakete budu korišćene za udare na teritoriji Rusije, to će biti tretirano kao direktno učešće Berlina u borbenim aktivnostima“.
U tom kontekstu, komentar Simonjanove ne zvuči kao izolovana provokacija, već kao deo šireg narativa koji se poslednjih meseci učvršćuje u ruskoj javnosti – ideja da je linija između indirektnog i direktnog učešća Zapada postala izuzetno tanka. Kada se jednom pređe prag – kako sve češće poručuju iz Moskve – neće biti mesta za diplomatske nijanse.
Međutim, ono što dodatno zamagljuje sliku jeste nedostatak konzistentnosti unutar zapadnih zemalja. U istom danu kada jedan lider govori o povećanju vojne podrške bez ograničenja, drugi iz iste vlade pokušava da relativizuje te reči. To ostavlja prostor za tumačenja, nesporazume i – što je najopasnije – pogrešne procene.
U takvoj atmosferi, čak i poruke koje dolaze iz nezvaničnih izvora, poput Simonjanove, dobijaju težinu.
Ne zbog njenog formalnog položaja, već zbog toga što vrlo često reflektuju razmišljanja koja su prisutna u institucijama moći. Kada se takve rečenice pojave na kanalima koje prate milioni, one postaju deo političkog impulsa.
Da li bi hipotetički udar na Berlin bio realna posledica pogrešne odluke – ili tek oštro upozorenje upućeno evropskim partnerima? Teško je reći, ali jasno je da više niko ne govori o apstraktnim pretpostavkama. Raspravlja se o konkretnim oružanim sistemima, jasnim geografskim tačkama i rokovima koji više nisu višegodišnji, već mesečni.
U takvom kontekstu, granice između diplomatskih signala, strateških upozorenja i javnih poruka – sve su tanje. Dok Zapad pokušava da balansira između podrške Kijevu i izbegavanja direktnog sukoba, pitanje koje ostaje u vazduhu glasi- koliko još dugo će ta linija moći da opstane netaknuta?
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
