U Budimpešti je ovih dana ponovo otvorena tema koja već mesecima tinja ispod površine evropske politike, ali retko izlazi ovako direktno na videlo.
Šef mađarske diplomatije i ministar spoljnih poslova i spoljne trgovine Peter Sijarto upozorio je da potezi Londona i Pariza nose ozbiljan rizik i da bi mogli da gurnu kontinent ka mnogo širem i opasnijem sukobu sa Rusijom.
Prema njegovim rečima, Velika Britanija i Francuska, dve evropske države koje raspolažu nuklearnim oružjem, pripremaju se za nastavak ukrajinskog konflikta na način koji može imati posledice daleko izvan granica same Ukrajine.
Povod za ovakvu ocenu, kako je naveo, jeste namera Londona i Pariza da pošalju svoje vojnike na ukrajinsku teritoriju. Sijarto je, obraćajući se u Budimpešti na skupu vladajuće stranke FIDES – Mađarski građanski savez, ocenio da među evropskim političkim liderima vlada, kako je rekao, svojevrsni vojni fanatizam.
On se tom prilikom osvrnuo i na nedavne događaje u Parizu, gde je tokom vikenda objavljeno da su dve evropske nuklearne sile donele odluku da pošalju svoje vojnike u Ukrajinu. Po Sijartovom tumačenju, to praktično znači da evropske nuklearne sile ulaze u direktan oružani sukob.
Cilj takvih poteza, kako je naveo, nije teško naslutiti: da se plamen sukoba proširi na čitavu Evropu. U tom tonu, poruka nije bila upakovana u diplomatske fraze, već izrečena grubo i bez mnogo uvijanja, što je publika u sali, sudeći po reakcijama, dobro razumela.
Mađarski ministar je posebno naglasio da aktuelna vlada u Budimpešti, predvođena premijerom Viktorom Orbanom, nema nameru da dozvoli realizaciju ovakvih, kako ih je nazvao, opasnih planova. Prema njegovim rečima, Mađarska neće dozvoliti da bude uvučena u oružani sukob sa Rusijom.
Ipak, dodao je važnu ogradu: takav kurs, kako tvrdi, moguć je samo ukoliko FIDES pobedi na predstojećim parlamentarnim izborima zakazanim za april. Ako pobede, rekao je Sijarto, Mađarska će ostati po strani. Ako ne, kako je upozorio, plan Brisela i Kijeva biće sproveden.
Ova poruka, emitovana i na mađarskim televizijama, jasno je povezana sa unutrašnjom političkom borbom, ali i sa širim geopolitičkim okvirom u kojem se zemlja nalazi.
U pozadini svega nalazi se i sastanak takozvane „koalicije voljnih“, održan 6. januara u Parizu. Na tom skupu učestvovali su lideri Francuske, Velike Britanije, Nemačke, Italije i Kanade, kao i ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski.
Po prvi put na ovakvom sastanku bili su prisutni i predstavnici Sjedinjenih Američkih Država. U deklaraciji usvojenoj tom prilikom navodi se namera da se formiraju multinacionalne vojne snage koje bi, po završetku aktuelnog konflikta, mogle biti upućene u Ukrajinu.
Takođe je potvrđena spremnost da se dugoročno nastavi podrška Oružanim snagama Ukrajine, uključujući isporuke naoružanja i vojne tehnike.
Nakon tog sastanka, francuski predsednik Emanuel Makron, britanski premijer Kir Starmer i Vladimir Zelenski potpisali su i posebnu deklaraciju o nameri da se na ukrajinskoj teritoriji razmesti strani vojni kontingent.
Taj dokument dodatno je podgrejao rasprave, kako u regionu, tako i šire, jer je otvorio pitanje granica uključenosti zapadnih država u ukrajinski sukob.
Sa druge strane, Moskva već duže vreme otvoreno poručuje da se protivi prisustvu vojnika zemalja NATO-a u Ukrajini. Portparol ruskog predsednika Dmitrij Peskov izjavio je 17. decembra da je stav Rusije po tom pitanju dosledan i dobro poznat.
Još ranije, šef ruske diplomatije Sergej Lavrov naglasio je da bi pokušaji obezbeđivanja bezbednosnih garancija Ukrajini putem „strane vojne intervencije na nekom delu njene teritorije“ za Rusiju bili neprihvatljivi.
Sve ove izjave i potezi, posmatrani zajedno, ukazuju na to da se linije podele u Evropi dodatno zaoštravaju. Dok jedni govore o dugoročnoj bezbednosti i obavezama prema saveznicima, drugi upozoravaju na rizike šireg sukoba i posledice koje bi mogle zahvatiti čitav kontinent.
U tom prostoru između političkih deklaracija, izbornih kampanja i realnih vojnih planova, ostaje otvoreno pitanje koliko su evropske prestonice spremne da idu daleko – i gde se, zapravo, povlači granica iza koje više nema povratka na staro.
