Mnogi ljudi su rekli da se sećaju vremena kada su bili u materici, kada su rođeni, a u nekim mističnim slučajevima i da su bili u drugom realmu pre nego što su ušli u matericu.
Teško je dokazati da ovaj fenomen postoji, ali mnogi ljudi kažu da je za njih to iskustvo delovalo veoma realno.
Elizabet Halet, medicinska sestra koja je završila psihologiju, napisala je u svojoj knjizi „Priče o nerođenoj duši: Misterija i zadovoljstvo komunikacije pre rođenja“ da se o iskustvima pre rođenja ne čuje često jer: „Čini se zastrašujuće otkriti iskustvo koje protivreči uobičajenom shvatanju realnosti“.
Jedna žena je rekla da se plašila da ispriča svoj doživljaj, najviše iz straha da će pomisliti da je luda.
Dečak se seća koja je pesma svirala na putu do bolnice
Nikola E. je ispričala priču o svom učeniku po imenu Majkl. Nikola je bila prijateljica sa Majklovom majkom koja je umrla kada je on imao samo par meseci.
Nikola je išla u bolnicu sa Majklovom majkom, te je prisustvovala Majklovom rađanju. Nakon smrti svoje prijateljice, Nikola nije ostala u kontaktu sa Majklom niti njegovom porodicom, dok nije postao njen učenik u četvrtom razredu. Nikola i Majkl nisu raspravljali o smrti njegove majke, ali Majkl je znao da su one bile prijateljice.
Učenici su upitani da pričaju o svojim najranijim uspomenama. Majkl je opisao svaki detalj tokom puta u bolnicu uključujući Nikolu.
Rekao je da je bio u njenom sivom autu i seća se pesme koja je išla na radiju, da je Nikola stala na benzinskoj pumpi kako bi je uputili do bolnice, da je pričala u govornici u bolnici i da je u čekaonici uzela džemper koji nije bio njen i obukla ga.
[adsenseyu4]
Sve te stvari su bile tačne.
Nikola je imala sivi auto u to vreme, ali ga je prodala dve godine nakon što se Majkl rodio. Reči pesme su se poklapale sa pesmom koju je ona slušala te noći.
Tačno je i da je stala da pita za put do bolnice i da je koristila govornicu pošto nije bilo signala u bolnici. Bilo ju je sramota što je uzela tuđi džemper, ali bilo joj je jako hladno, a vlasnika džempera nije bilo. Nikad to nikome nije ispričala.
Kao buđenje iz anestezije
Čovek po imenu Majkl Megvajer je ispričao Haletovoj o svom iskustvu koje se može uporediti sa buđenjem iz anestezije:
„Jasno se sećam da sam se prvo nalazio u spiritualnom obliku, a da sam se sledećeg trenutka našao u telu bebe. Sve to podseća na odlazak na operaciju.
Jednog trenutka ste u operacionoj sali i odbrojavate od 10, a sledećeg trenutka se nalazite u sobi za oporavak. Glavna razlika je što se i pre i posle operacije osećate ošamućeno. Ja se sećam da sam bio potpuno svestan pre i posle prispeća na Zemlju“.
Sećanje na komplikacije pri porođaju
Žena po imenu Džoel rekla je Haletovoj da je, kada je imala tridesetak godina, saznala od tetke da je njen porođaj protekao sa komplikacijama, iako joj mama to nikad nije pomenula. Izgleda da su njene uspomene o porođaju ipak imale smisla.
Tetka joj je rekla da se njena majka morala poroditi kod kuće i to hitno, te da je Džoel bila beživotna kada je izašla iz materice. Srećom, babica se pojavila i oživela je.
Džoel se seća da se nalazila na „neopisivom mestu“. Navela je da je tamo mirno, tiho i da ima mnogo ljudi. Oni su svi jedno. Nisu muško niti žensko, ne može se opisati. Ne postoje glasovi, ali se čuju reči. Bila je svesna da ne može da okleva, već da mora da odluči tog trenutka na koju će stranu otići.
[adsenseyu1]
„To je žena koja se brinula o meni pre nego što sam se rodila!“
Sledeća priča je podeljena na društvenim mrežama: „Moj kolega mi je ispričao priču o njegovoj četvorogodišnjoj ćerkici. On i njegova žena su je odveli na put u grad koji predstavlja turističku atrakciju i u kojem se na ulazu nalazi statua device Marije. Devojčica je istog momenta uperila prstom u statuu i uzviknula: „Tata, ja nju znam! To je žena koja se brinula o meni pre nego što sam se rodila!“.
Glas koji uverava
Linda Parino je ispričala sledeću priču: „Sećam se da sam lebdela na oblaku. Bilo je ružičastih i plavih oblaka. Vladao je mir. Čula sam glas koji je zvučao kao ženski, ali nisam videla ženu. Imala sam osećaj kao da razgovaram sa svojim umom. Sećam se da mi je rekla da je vreme da odem na Zemlju i da se rodim.
Odgovorila sam da želim da ostanem ovde gde je bezbedno. Rekla je da moram da idem i da će sve biti u redu. Sećam se toga otkako znam za sebe i ta uspomena me umiruje ceo moj život“.
Tara Mekajzek
Webtribune.rs
[adsenseyu2]
