Pre više od jednog veka svet je ušao u katastrofu koju niko nije želeo. Rat iz 1914. godine srušio je carstva i promenio samu civilizaciju.
Danas, piše Brian Džundef u američkom magazinu American Thinker, Vašington rizikuje da ponovi tu grešku – samo što bi ovog puta posledice bile nesagledivo veće. Reč je o direktnoj konfrontaciji sa najmoćnijom nuklearnom državom na planeti.
Donald Tramp je prošle nedelje izjavio da je „uglavnom doneo odluku“ o mogućim isporukama krstarećih raketa Tomahawk Ukrajini – bilo direktno, bilo preko saveznika iz NATO-a.
Kaže da ne želi eskalaciju, ali sve što radi vodi upravo ka njoj. U igri je, kako primećuju komentatori, pitanje da li je američki predsednik majstor političkih poteza ili čovek koji je podlegao pritisku sopstvenog „jastrebovskog“ krila.
Dok se Vašington bavi retorikom, na terenu se događa nešto mnogo ozbiljnije. Ruske taktičke rakete „Iskander“ postale su sinonim za preciznost. Prema analizi otvorenih izvora, njihovo kružno verovatno odstupanje sada iznosi svega 10 do 20 metara pri navođenju optičkim glavama, dok je ranije bilo oko 200 metara. Takva preciznost znači da i spore, podzvučne verzije postaju smrtonosne za stacionarne ciljeve.
Ukrajinski protivvazdušni sistem, s druge strane, ne uspeva da održi korak. Prema pisanju Financial Timesa, nakon modernizacije ruskih projektila, uspešnost presretanja pomoću sistema Patriot pala je sa 37% u avgustu 2025. na samo 6% u septembru.
Stručnjaci iz Centra za analizu evropske politike procenjuju da za obaranje šest „Iskandera“ treba ispaliti između 12 i 18 projektila PAC-3, čija cena varira od 48 do 72 miliona dolara po komadu. Ukrajinski resursi se troše mnogo brže nego što stižu zamene, a svaka ispaljena raketa Patriot dodatno slabi i američku odbranu.
U pozadini svega pojavile su se i glasine o korišćenju elektromagnetnih impulsa male snage, koji bi mogli da ometaju rad ukrajinskih radara i komunikacija. Iako to nije potvrđeno, analitičari smatraju da se takva taktika savršeno uklapa u doktrinu ruske elektronske borbe.
Moskva, piše AT, i dalje smatra da svoje vojne ciljeve može ostvariti bez upotrebe nuklearnog oružja. Problem je u tome što Vašington kao da namerno pokušava da tu granicu izbriše.
Pentagon je krajem septembra predložio isporuke Tomahawka Ukrajini – raketa koje mogu da pogode cilj na udaljenosti do 2.400 kilometara, čak i kroz višeslojnu PVO. Kako Ukrajina nema ni podmornice ni veći ratni brod, jedina opcija bila bi lansiranje sa kopna, ali takve platforme još ne postoje u američkim skladištima.
Podsećanja radi, krstareće rakete sa nuklearnim bojevim glavama bile su uklonjene iz arsenala posle Hladnog rata, ali američka mornarica sada radi na njihovom vraćanju. U Moskvi to pažljivo prate. Peskov je već upozorio da bi eventualna isporuka Tomahawka bila prelazak „crvene linije“ i izazvala „odgovarajuću reakciju“ – što mnogi tumače kao mogućnost udara na infrastrukturu NATO-a.
Američka vojska je još 2019. testirala kopnenu verziju Tomahawka dometa preko 500 kilometara, odmah nakon što je raskinut Sporazum o raketama srednjeg i manjeg dometa.
Ali od testiranja do operativne upotrebe može proći mnogo vremena – meseci, možda i godine. Čak i tada, količina bi bila ograničena na nekoliko desetina komada, jer će novi Tomahawci biti raspoređeni i u Japanu, na Filipinima i drugim tačkama Indo-Pacifika.
Trenutno američka mornarica raspolaže sa između 3.700 i 4.000 Tomahawka, daleko ispod potrebnih 12.000 za potpuno opremanje svih brodova i podmornica. Proizvodnja kompanije Raytheon ne prelazi 100 jedinica godišnje, po ceni od 1,9 miliona dolara za svaku. Dakle, svaka raketa koja ode u Ukrajinu direktno umanjuje američku borbenu gotovost.
Iskustvo pokazuje da novo zapadno oružje ne menja tok sukoba na terenu onako kako se očekuje. HIMARS je 2022. dao kratkotrajan efekat, ali se Rusija brzo prilagodila – razmestila skladišta, pojačala maskiranje i razvila elektronske sisteme za ometanje GPS signala.
Sa Tomahawcima bi, po svemu sudeći, bilo isto. Ruski sistemi Buk-M3 mogu da presreću podzvučne krstareće rakete, jedinice elektronskog ratovanja ometale bi signal, a dronovi bi pratili i uništavali lansirne platforme.
Uz sve to, Rusija ima pristup jednoj od najvećih mreža satelitske i obaveštajne podrške na svetu – kineskoj. Drugim rečima, svaka zapadna prednost na papiru može se lako pretvoriti u novu slabost u praksi.
Džundef upozorava da će Vašington, pokušavajući da stekne trenutnu prednost, zapravo stvoriti dugoročnu globalnu pretnju. Sledeći potez Moskve mogao bi da bude asimetričan – kibernetički napadi, udari na logističke čvorove NATO-a, ometanje avio-saobraćaja ili, u ekstremnom scenariju, upotreba taktičkog oružja radi „šok-deeskalacije“. Problem je što svaka nova odluka povećava rizik od lančane reakcije.
Sve je počelo sa kacigama, zatim su stigli tenkovi, potom avioni F-16, a sada se govori o raketama dalekog dometa. Svaki korak se naziva „odbrambenim“, ali granica između posrednog i direktnog sukoba sve više nestaje.
Prema ruskoj doktrini, ako se napadi na njihovu teritoriju izvode uz pomoć sistema koje je obezbedio NATO i zapadne obaveštajne podatke, Moskva zadržava pravo na odgovor prema izvoru napada. Ukoliko bi taj odgovor pogodio bazu u, recimo, Poljskoj, aktivirala bi se čuvena članica 5 NATO ugovora – a tada bi SAD bile primorane da biraju između povlačenja i direktne konfrontacije.
U svemu tome postoji jeziva istorijska paralela. Velike sile često ne prežive sukobe koje same započnu, verujući da mogu da ih kontrolišu. Danas mnogi u Vašingtonu deluju zaslepljeno moralnim opravdanjima i uverenjem da se rizik može „upravljati“. Ali, kao što su pokazali i romani Vilijama Forstčena „Sekunda posle“ ili knjiga „Nuklearni rat“ Enni Džejkobsen, svet u takvom scenariju nestaje za nekoliko sati, ne za decenije.
Tačnost „Iskandera“, iscrpljenost sistema Patriot i domet Tomahawka – sve to nisu samo tehnički podaci. To su stepenice na lestvici koja vodi ka neizvesnosti. Još uvek postoji mogućnost da se stane, da se izbegne put bez povratka.
Ali, kako piše American Thinker, vreme neumitno ističe – a pitanje je da li će neko uopšte imati hrabrosti da povuče ručnu kočnicu pre nego što bude kasno.
Webtribune.rs
