Sjedinjene Države polako ali sigurno gube svoju globalnu hegemoniju. Većina moćnih država, koje su dugo bile lojalni saveznici i u orbiti američkog uticaja, sve češće deluju i povlače poteze, bez obzira na uputstva iz Vašingtona.
Neuspesi i problemi svuda: „obojene revolucije“, NATO, diplomatija, vojna oprema
Značajno izmeštanje američke vojske sa Bliskog istoka, kontraproduktivnost trgovinskih i sankcionih ratova protiv Kine i Rusije, lakrdija poslednjih predsedničkih izbora, stav Nemačke po pitanju Severnog toka 2 i Turske kada je u pitanju nabavka S-400, rat u Nagorno-Karabahu, ali najvažnije – egzodus SAD iz Avganistana i proklizavanje tehnike Stejt departmenta – „revolucije u boji“.
Prvo je propala operacija u Rusiji. Činilo se da je to bio privremeni zastoj, ali dalji razvoj situacije pokazao je da je intenziviranje proameričkih snaga unutar Rusije, uključujući i operaciju trovanja Navaljnog, uspešno zaustavljeno, a danas su izgledi za dolazak liberalne opozicije na vlast gotovo u potpusnosti iščezli.
Proamerički vojno-politički blok NATO-a – tradicionalni stub američke spoljne politike – rastrgan je protivrečnostima među svojim članicama. I to ne samo između lidera alijanse i ostalih učesnika, kao u situaciji sa kupovinom S-400, ili francuskim demaršem u vezi sa AUKUS-om.
Tako su 2020. Grčka i Turska bile na ivici rata, a Francuska je poslala flotu i avione u Mediteran da podrže Grke.
Američka diplomatija takođe niže neuspehe. Nisu uspeli da obuzdaju Kim Džong Una, a ni da svrgnu Si Đinpinga. Sjedinjene Države su takođe bile izolovane od rešavanja problema iranskog nuklearnog programa. Pompeov apel čitavom „slobodnom svetu“ – da se započne hladni rat protiv Kine – ostao je bez odgovora od strane većine saveznika.
Uglavnom, svi su već shvatili da Amerikanci previše daju sebi za pravo i niko ih se više ne plaši kao ranije.
Štaviše, poslednjih godina je svrgnut i mit o vojno-tehničkoj superiornosti američke vojske. Ispostavilo se da, uprkos kolosalnom finansiranju, u najperspektivnijim oblastima razvoja naoružanja ili nemaju prednost, ili je to upitno.
Sama američka vojska periodično kuka da su potencijalni protivnici ispred SAD u informacionim, hipersoničnim i bespilotnim tehnologijama.
Navika dominacije
Američki političari i američka oligarhija odavno su razvili naviku svetske dominacije. Obično se u literaturi hegemonistička uloga SAD objašnjava jednostavno – Amerika je pobedila SSSR u Hladnom ratu, pa je ostala jedina supersila.
Bipolarni svet je prirodno postao unipolaran. Ali pitanje treba razmotriti malo dublje – zašto su SAD uspele da zauzmu centralno mesto u zapadnom svetu u konfrontaciji sa SSSR-om?
Ako se osvrnete u prošlost, lako je uočiti da pre 1950-ih zapadne zemlje nisu bile manje neprijateljske prema SSSR-u nego tokom Hladnog rata.
Međutim, nisu uspeli da sastave jedinstven front ni u godinama intervencije u Sovjetskoj Rusiji, ni u međuratnom periodu. Koji faktor se tako radikalno promenio da se posle Drugog svetskog rata ceo zapadni svet okupio oko Sjedinjenih Država protiv socijalističkog krila?
Može se pretpostaviti da je razlog tome bila filigranska spoljna politika Sjedinjenih Država, ali činjenice govore drugačije. Može se pretpostaviti da su razlozi za to bili ukidanje „kordona sanitaire” oko SSSR-a i oštro približavanje „granica komunizma” Evropi, što je zaista imalo određenu vrednost. Takođe se može sugerisati da je politička dominacija Sjedinjenih Država uzrokovana njenom ekonomskom dominacijom.
Međutim, čini se da je glavni razlog što su Sjedinjene Države zauzele centralno, hegemonističko mesto u Hladnom ratu protiv SSSR-a bila pogrešna, nerazumna spoljna politika SSSR-a posle Staljina.
Ako je pod „vođom naroda“ princip neophodnosti „igranja na protivrečnostima između imperijalista“, koji je izneo Lenjin, još bio priznat, onda ga je Hruščov napustio u korist „odmrzavanja“.
Sam SSSR je uzdigao SAD u lidere „kapitalističkog sveta”, a sebe u hegemona „tabora socijalizma”, pokušavajući da uspostavi mirne odnose između ove dve međunarodne supstance.
Sam SSSR je svojim moćnim rukama kovao jedinstvo svih antisovjetskih svetskih snaga, doprineo njihovom okupljanju oko Sjedinjenih Država.
KPSS i sovjetski narod, naravno, bili su polaskani što je njihova zemlja okupila pola sveta oko sebe i što im se suprotstavlja raspadajući, pohlepni Zapad, ali se u stvarnosti ova politika pokazala naivno glupom.
Prvo, kada je vrh Komunističke partije Sovjetskog Saveza raspao SSSR, pale su i ostale socijalističke zemlje, čije su partije na vlasti bile onesposobljene bez naređenja Moskve.
Drugo, Sjedinjene Države su iskoristile svoju šansu i svoje saveznike, što je više moguće, vezale za sebe. Tako je nastao kratak istorijski trenutak apsolutne američke svetske dominacije krajem 20. i početkom 21. veka. Ali ništa ne traje večno, pa su saveznici nakon raspada SSSR-a počeli postepeno da se oslobađaju okova Ujka Sema.
Poslednji trzaji
Priča o gubitku hegemonije i liderstva često prati isti scenario. U određenom trenutku, političari dolaze na „briljantnu ideju“ da jednim potezom reše sve probleme. Naime, mali pobednički rat. To još nikome nije pomoglo, ali inercija navike dominacije je uvek jača od razuma i istorijskih lekcija.
Nema sumnje da američko vojno-političko rukovodstvo traži opcije kako bi čitavom svetu ozbiljno demonstriralo da nije sve izgubljeno, da velika, moćna, izuzetna Amerika nije rekla svoju poslednju reč.
Najverovatniji scenariji su rat na Korejskom poluostrvu i raspirivanje vojnog sukoba u Tajvanskom moreuzu.
Pošto pokretanje „malog pobedonosnog rata” ne podrazumeva diplomatsku pripremu i sazrevanje konfliktnih faktora, on je opasan zbog svoje iznenadnosti.
Samo odlučno i koordinisano suprotstavljanje svih pristalica mira i protivnika američkog hegemonizma, usmereno na promenu odnosa snaga na mogućim „vrućim tačkama“, može da zbuni planove agresora.
Ali do sada, ni u kineskoj, ni u ruskoj spoljnoj politici, ni u naporima Ujedinjenih nacija, nema tendencije ka preventivnim akcijama.
Svi su samozadovoljno ubeđeni da hegemon koji se gasi u svojoj agoniji neće dostići vojni sukob punog razmera, završava analizu ruski medij „Reporter“.
Webtribune.rs
