Rusija je tokom sukoba u Ukrajini prošla put od ozbiljnih početnih pogrešnih procena do strategije koja sve veći deo vojnog pritiska prebacuje sa same linije fronta na protivvazdušnu odbranu, energetiku, luke i transportnu infrastrukturu.
U razgovoru emitovanom 17. avgusta na Jutjubu, Jakov Kedmi ocenio je da upravo ta promena postaje jedna od najvažnijih karakteristika sadašnje faze sukoba.
Početna ruska strategija, prema njegovoj analizi, bila je zasnovana na pogrešnom očekivanju da ukrajinska vojska neće pružiti otpor razmera koje su usledile. Ruske snage koje su ušle u Ukrajinu bile su malobrojnije od raspoređenih ukrajinskih snaga, dok je teritorija na kojoj su delovale bila prevelika da bi se mogla pouzdano kontrolisati takvim brojem ljudi.
Tek kada je postalo jasno da će ukrajinska vojska pružati organizovan i uporan otpor, pojavila se potreba za drugačijim rasporedom snaga, većom proizvodnjom naoružanja i kasnijom mobilizacijom.
Dodatni problem bila je procena da raspoloživo ukrajinsko naoružanje predstavlja približno konačnu količinu sa kojom će Rusija morati da se suoči. Zapad je, međutim, počeo da šalje Ukrajini sovjetsko naoružanje iz skladišta istočnoevropskih država i drugih zemalja, a zatim i sopstvene sisteme.
Za Rusiju je to značilo da mora da poveća broj vojnika, skrati front na mestima koja nije mogla da drži i dramatično proširi vojnu proizvodnju.
Posebno opasan trenutak za Moskvu bila je ukrajinska ofanziva kojom je mogla biti ugrožena kopnena veza prema Krimu. Ruske snage su zbog toga skratile liniju fronta i koncentrisale raspoložive kapacitete na zaustavljanje ukrajinskog napredovanja.
Neuspeh ukrajinske ofanzive 2023. označio je prelazak u dugotrajniju fazu iscrpljivanja u kojoj više nije bilo presudno samo ko osvaja pojedino naselje, već koliko dugo svaka strana može da obnavlja ljude, tehniku, municiju i ekonomsku bazu rata.
U takvom sukobu sve veću važnost dobija sposobnost da se protivniku onemogući obnavljanje vojnih kapaciteta. Jedna od centralnih tačaka ruske strategije zato je postala ukrajinska protivvazdušna i protivraketna odbrana.
Problem nije samo broj sistema već raspoloživa količina raketa za njih. Ratovi na Bliskom istoku, prema proceni iz razgovora, dodatno su smanjili količine raketa koje zapadne države mogu da izdvoje za druge frontove.
Sjedinjene Države moraju da zadrže sopstvene rezerve za zaštitu svojih snaga i saveznika širom sveta, zbog čega količine koje mogu da budu izdvojene Ukrajini imaju granice.
Povećanje proizvodnje takođe nije trenutno rešenje. Zapadna vojna industrija u velikoj meri pripada privatnim kompanijama, koje neće investirati u nove pogone i opremu bez višegodišnjih narudžbina i sigurnosti da će povećana proizvodnja imati kupca. Veći vojni budžeti mogu postepeno da menjaju tu situaciju, ali ne mogu trenutno stvoriti potrebne količine municije i raketa.
Upravo zato nedostatak raketa za PVO postaje mnogo širi problem od same zaštite ukrajinskog neba. Ako je protivvazdušna odbrana slabija, ruske rakete i bespilotne letelice imaju veće izglede da pogode objekte koji omogućavaju funkcionisanje vojske, energetike i logistike.
Kedmi tvrdi da je odnos sredstava potrebnih za presretanje ruskih raketa postao nepovoljniji za Ukrajinu i da se istovremeno povećala preciznost ruskog naoružanja.
Prema njegovoj proceni, objekat za čije je uništavanje ranije bilo potrebno nekoliko projektila sada može biti pogođen manjim brojem, dok ukrajinska strana za presretanje pojedinih ciljeva mora da troši sve više svojih ograničenih raketa. Ove tvrdnje predstavljaju njegovu vojnu procenu, a ne nezavisno potvrđene podatke.
Posledica je promena prioriteta. Umesto da najveći deo pritiska bude koncentrisan isključivo na položaje ukrajinske vojske na liniji dodira, sve veći značaj dobijaju objekti duboko iza fronta.
Crnomorske luke jedan su od takvih ciljeva. U analizi se navode objekti na potezu od Izmaila prema Očakovu, uz procenu da Rusija ne mora neposredno da zauzme celu ukrajinsku crnomorsku obalu da bi znatno umanjila njen vojni i ekonomski značaj.
Ako brodovi procene da je ulazak u ukrajinske luke previše rizičan, posledice se pojavljuju istovremeno na dve strane. Otežava se dopremanje opreme i rezervnih delova, ali i izvoz robe od kojeg zavisi priliv novca u ukrajinsku ekonomiju. Deo tereta tada mora da bude preusmeren kopnenim putem, uključujući železnički transport preko Rumunije, koji ne može jednostavno da zameni kapacitete velikih morskih luka.
Druga komponenta je energetika. Sistematski udari na energetsku infrastrukturu ne utiču samo na stanovništvo i industriju, već i na fabrike, železnicu, remontne kapacitete, komunikacije i čitav logistički sistem potreban vojsci.
Treća komponenta postaje transport. Uništavanje lokomotiva, vozova i druge železničke infrastrukture povećava cenu dopremanja svakog narednog kontingenta zapadnog oružja. Što je transport sporiji i neizvesniji, duže traje prebacivanje opreme od zapadne granice Ukrajine prema frontu.
Taj proces stvara efekat koji se međusobno pojačava. Slabija PVO omogućava veći broj uspešnih udara. Veći broj udara dodatno oštećuje energetiku i transport. Oštećen transport otežava dopremanje novog naoružanja i raketa za PVO, a manjak raketa ponovo povećava efikasnost budućih napada.
Posebno ograničenje predstavlja činjenica da evropske države ne žele da ostanu bez sopstvenih zaliha. U razgovoru je naveden primer Holandije: čak i država spremna da podržava Ukrajinu mora da vodi računa o količini raketa koje zadržava za sopstvenu odbranu. Politička podrška zato ne znači automatski da postoje i fizičke količine oružja koje je moguće odmah poslati.
Isti problem pojavljuje se i kada je reč o dodatnim sistemima Patriot i raketama za njih. Ukrajinska potreba može biti velika, ali proizvodni kapaciteti i postojeće zalihe predstavljaju ograničenje koje političke odluke ne mogu trenutno da uklone.
U završnom delu vojne analize pojavljuje se zato mnogo šira slika sukoba. Ukrajinski udari na pojedinačne ruske rafinerije ili industrijske objekte mogu nanositi materijalnu štetu, ali prema proceni iz razgovora nisu dovoljni da promene ukupne ekonomske mogućnosti Rusije. Nasuprot tome, slabljenje ukrajinske PVO povećava mogućnost da svaki naredni ruski talas napada bude efikasniji od prethodnog.
Time se rat sve više pretvara u borbu industrijskih, logističkih i ekonomskih sistema. Linija fronta ostaje presudno važna, ali ono što se događa stotinama kilometara iza nje sve neposrednije određuje koliko dugo vojska može da ostane na toj liniji.
Upravo tu se nalazi suština sadašnje promene: rezultat više ne zavisi samo od toga koliko kilometara neka strana može da zauzme, već koliko dugo može da proizvodi rakete, obnavlja PVO, održava energetiku, osposobljava pruge i luke i svakodnevno doprema hiljade tona svega što je potrebno za nastavak velikog rata.
