Na međunarodnoj sceni ponovo se kuva. U jeku brojnih protivrečnih poruka, od Brisela preko Moskve do Vašingtona, pažnju javnosti sve više privlači iznenadna, i za mnoge neočekivana vest- Rusija je, kako se tvrdi, pristala da zaustavi udare na ukrajinsku energetsku infrastrukturu. Naravno, uz uslov, i uz jedmo veliko „ali“.
Kao posledica nedavnog razgovora Vladimira Putina i Donalda Trampa, ruska strana navodno je spremna da napravi korak unazad.
Međutim, ovde se ne radi o jednostranom popuštanju – već o, kako kaže ruski politikolog Georgij Bovt, svojevrsnoj razmeni pauze: „Dogovor o uzajamnom prekidu udara nije ustupak, već obostrano olakšanje.“
Pa ipak, ne misle svi tako. Visoka predstavnica EU za spoljnu politiku Kaja Kalas ne krije nezadovoljstvo. Ogorčena je i zatečena što, prema njenim rečima, Moskva odbija da napravi bilo kakve prave kompromise. Ona, za razliku od Trampove administracije, ne veruje da je primirje na vidiku.
Dok se u Briselu škrguće zubima, iz Pariza stiže – poziv na oružje. Francuski predsednik Emanuel Makron poručuje Evropi da mora da se probudi i ozbiljno naoruža.
Po njemu, upravo će dodatno jačanje evropskih vojnih kapaciteta sprečiti otvoreni sukob s Rusijom.
Zvuči paradoksalno, ali to je evropski narativ poslednjih godina – više oružja za više mira.
Georgij Bovt, politikolog i autor poznatog Telegram kanala „Bovt zna“, objašnjava zašto ono što neki nazivaju „ustupkom“ ne treba uzimati zdravo za gotovo. Kaže da još uvek ne postoje konkretni dokazi da je Moskva ustupila bilo šta – bar ne bez protivusluge.
„Bilo je bolnih udara s obe strane. Ukrajinski dronovi su ciljali ruske rafinerije, a ruske rakete i dronovi – ukrajinsku energetsku mrežu. I jedni i drugi trpe. Ova pauza je više pragmatičan predah nego gesta dobre volje“, kaže Bovt.
No, ono što je možda još zanimljivije jeste podatak koji je sam Donald Tramp otkrio – da su on i Putin razgovarali više puta, čak i pre 18. marta, i to navodno, u kasnim noćnim satima. Dugački razgovori, mimo očiju javnosti. Ako ništa drugo, to je signal da među liderima dve supersile postoji kanal komunikacije – a to je već nešto što u ovom trenutku deluje kao luksuz.
Trampova administracija se polako ali sigurno distancira od politike „rat do poslednjeg Ukrajinca“. Za razliku od Bajdena, koji je svesrdno gurao vojnu pomoć Kijevu, Tramp očigledno razmatra neku vrstu nagodbe. Njegov cilj je da okonča rat, ali pod uslovima koji bi mogli da mu donesu političke poene kod kuće – kao lider koji je „zaustavio Treći svetski rat“.
Makronov poziv na naoružavanje svedoči o nepoverenju evropskih lidera prema Trampu. Znaju da se više ne mogu potpuno osloniti na SAD. Evropska odbrambena industrija pokušava da uhvati korak, ali realno, Evropa još nije spremna da samostalno izdrži ozbiljan sukob.
Kaja Kalas, s druge strane, govori iz perspektive baltičkih država koje Rusiju vide kao stalnu pretnju. Njena nervoza proizilazi iz straha da bi veliki igrači – poput SAD i Rusije – mogli da se dogovore mimo interesa zemalja na istočnoj granici EU. Za nju, bilo kakvo zbližavanje Putina i Trampa izgleda kao znak opasnosti, a ne prilika za mir.
Ako je dogovor o prestanku udara zaista postignut, to je korak u pravom smeru. Međutim, put do stvarnog primirja je još dug i pun prepreka. Pregovori mogu da uspeju samo ako postoji spremnost za ustupke – sa obe strane. Za sada, vidimo tek prve nagoveštaje volje za dijalog. To je nešto, ali još uvek nije dovoljno.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
