Ideja je ta da mi u sebi nosimo biološki beleg naših predaka i njihove boli/traume pa da se to oslikava na naše zdravlje i psihu
Naučnici u Kaliforniji objavili su studiju o zatvorenicima građanskog rata i došli do neverovatnog zaključka. Muška deca maltretiranih zatvorenika su imala 10 posto veće šanse da umru nakon nekog srednjeg životnog doba, kaže studija.
Pronalazak, kažu autori, podržava ,,epigenetsko objašnjenje“. Ideja je da trauma može ostaviti hemijski ,,znak“ na dečijim genima, što se onda prenosi dalje generacijama. ,,Znak“ ne ošteti gen, nema mutacije, ali promeni način na koji se gen pretvara u funkcionalne proteine. Promena nije genetska, nego je epigenetička.
[adsenseyu1]
Epigenetika je naučna disciplina u biologiji, odnosno genetici, koja proučava nasledne promene u ekspresiji gena koje nisu uzrokovane promenom u DNK. Koristi se takođe za proučavanje stabilnih, dugoročnih promena u transkripcijskom potencijalu ćelie koje nisu nužno nasledne.
Postala je popularna, piše The New York Times, pre desetak godina, kada su naučnici shvatili da su deca, koja su bila u utrobi tokom velike gladi u Holandiji krajem Drugog svetskog rata, nosila poseban hemijski ,,znak“ na jednom od svojih gena. Istraživači su kasnije povezali to sa zdravstvenim problemima u kasnijem životu, uključujući veću telesnu masu.
Uzbuđenje se od onda samo pojačalo, i generisalo još studija – na potomcima preživelih u Holokaustu, žrtava siromaštva – svi su se oni bavili nasleđivanjem traume.
Ako ove priče piju vodu, to znači da nasleđujemo malenu frakciju iskustava naših predaka, posebno njihovu patnju, koja utiče na naše zdravlje ali i zdravlje naše dece. Ali, u pozadini, rad je pokrenuo gorku raspravu između naučnika koja bi mogla da stopira istraživanja dok su još u razvoju.
Kritičari tvrde kako biologija koja implicira takve studije naprosto nije moguća. Epigenetičari tvrde da imaju dokaze, iako biologija možda još nije najjasnija. ,,To su neverovatne tvrdnje, i one samo napreduju na temelju manjkavih dokaza“, kaže Kevin Mičel, profesor genetike i neurologije na Triniti koledžu u Dablinu. ,,To je bolest u modernoj nauci, što je manje uverljiva i više senzacionalistička tvrdnja, to je niža lestvica prema kojoj te podatke proveravamo, a trebalo bi biti upravo suprotno“, kaže Mičel. Treći kažu da su kritike preuranjene: nauka je još mlada i tapka napred. Studije, posebno na miševima, navodno su dokaz takve transmisije traume i model za studiju mehanizma.
,,Efekat koji smo pronašli je malen ali neverovatno konzistentan, i jako važan. To je način na koji nauka funkcioniše, prvo je nesavršeno, a onda je sve jače i jače“, kaže Moše Szif, profesor farmakologije pri Mekgilu.
Debata se vrti oko genetike i biologije. Direktni efekti su jedna stvar: kada trudna žena jako puno pije, to može uzrokovati sindrom fetalnog alkoholizma. To se događa jer je stres na majčinom telu podeljen na fetus i majku, i utiče na razvoj fetusa.
Ali niko ne može da objasni kako, recimo, moždane ćelije ,,uzrokovane“ zlostavljanjem mogu biti prenete spermatozoidima i jajnoj ćeliji pre začeća. I to je tek prvi izazov. Nakon začeća, kada se sperma susretne sa jajnom ćelijom, kreće proces čišćenja ili ,,reprogramiranja“, kada se uklanja većina hemijskih markera na genima. Na kraju, kako oplođeni zametak raste i razvija se, simfonija genetskog rekombinovanja se događa kako se ćelije specijalizuju u ćelije mozga, kože, itd… Kako zapis traume preživi sve to?
Jedna teorija se bazira na istraživanju na životinjama. U seriji nedavnih istraživanja, naučnici iz medicinske škole Merilend, koje vodi Trejsi Bejl, uzgajali su muške miševe u teškim uslovima, tako što su im svako malo naginjali kaveze ili ostavljali upaljena svetla. Ova vrsta ,,traumatičnog odrastanja“ menja ponašanje njihovih gena na način na koji menja kako se nose sa većom količinom hormona stresa. A to se pak povezuje s tim kako njihovi potomci podnose stres.
Mladi miševi su ,,otupeli“ u poređenju sa kontrolnim životinjama tvrdi dr Bejl. ,,To su jasni i konzistentni dokazi. Jako smo napredovali u proteklih pet godina“, kaže dr Bejl. Možda najbolje objašnjenje kako se trauma može ,,zalepiti“ za očevu spermu jeste od Olivera Randa sa Univerziteta Masečusets.
[adsenseyu4]
Njegova istraživanja, takođe na miševima, ukazuju na komoricu blizu testisa gde se spermatozoidi skladište pre ejakulacije. Tamo ,,uče“ da plivaju i tamo im se geni mogu markirati, kaže Rando. Molekuli koji utiču na promene su ,,mali RNA“, fragmenti genetskog materijala o kojem naučnici i dalje uče. U tim se tubama proizvodi mali RNA i šalje ih spermi u toku razvijanja, sugerišući kako postoji mesto koje ,,oseća“ očeve uslove okruženja i može promeniti pakete RNA dostavljene kroz spermu bebi.
Drugi naučnici su takođe pokušali da ,,popune“ praznine. Jednom kad RNA paketi stignu do tubula, kaže hipoteza, pokrenu kaskadu promena pri začeću koje uspeju da ,,prežive“ nadolazeće promene i prespajanje žica tokom ranog razvoja.
Kritičari nisu uvereni. ,,Sve je to divno i lepo, i da, ima promena u ćelijama testisa. Ali kao i obično priča je prenapumpana kao i uzrok svega toga“, kaže Džon M. Grili, profesor genetike, medicine i pedijatrije. I ova se debata za sada svodi samo na miševe. Istraživanja na ljudima su još manje uverljiva, slaže se većina stručnjaka.
Druge studije se fokusiraju na kiseline koje se nadodaju nakon začeća, a ne pre. Ideja je ta da mi u sebi nosimo biološki beleg naših predaka i njihove boli/traume pa da se to oslikava na naše zdravlje i psihu.
(express.hr)
