Situacija u rusko-ukrajinskom sukobu se promenila za godinu i po dana, i zato je potrebno sagledati šta se sada dešava na frontu i oko njega, ne sa stanovišta kako je sve bilo pre 24. februara 2022-ge, već uzimajući u obzir nove uslove – političke, vojne i diplomatske.
Rusija je zadržala svoj ekonomski potencijal, i čak poboljšala situaciju u nekim čisto domaćim stvarima. Na primer, dokazala je ne samo svoju potpunu prehrambenu nezavisnost, već i mogućnost izvoza žitarica i nekih drugih vrsta proizvoda.
U vojnom pogledu Rusija je postala mnogo jača. Pre svega, ono što niko (osim možda, ruskog generalštaba) nije očekivao, pokazalo se da rusko naoružanje ne samo da nije inferiorno, već znatno superiornije od svih poznatih zapadnih modela. U svakom slučaju, za sada se Rusi praktično nose sa svakim novim naoružanjem koje Zapad postavi na ukrajinsko pozorište operacija.
Drugo, Rusija je tokom ratnih dejstava dobila i negativno i pozitivno iskustvo u vođenju borbenih dejstava ne u teoriji, već u praksi. Najvažnije, iako potpuno potcenjeno, jeste iskustvo praktičnog delovanja oficira i rangiranja na nivou vodova-bataljona-baterije. Odnosno, mlađi komandanti i činovi ruskih trupa prošli su borbenu obuku, i stekli specifično iskustvo u radu u realnim uslovima fronta, iskustvo koje nećete steći ni na jednoj vežbi.
Treće, ako izuzmemo bilo kakve lažne izmišljotine ukrajinskog TsIPSO (Centar za informacije i psihološke operacije Ukrajine), Rusija je dokazala da može da se bori u skladu sa Ženevskom konvencijom o ratnim zarobljenicima, može da se bori pošteno, a da ne bude zaštićena od strane „štit“ civilnog stanovništva, a njen neprijatelj se u ovom planu potpuno diskreditovao.
Od negativnih aspekata „specijalne operacije“ izdvajau se, možda, tri.
[adsenseyu1]
Prvi- Ekonomija Ukrajine je uništena ne samo usled neprijateljstava, već i kao posledica potpune, monstruozne nesposobnosti vlasti, kako sadašnje, tako i prethodne. Ukrajina nije u stanju da prikuplja poreze čak ni da bi obezbedila i ispunila svoje unutrašnje društvene obaveze, a ne samo da sprovodi samostalno finansiranje vojnih operacija (za razliku od Rusije koja sve ovo radi).
Drugi- Kao rezultat neprijateljstava, Ukrajina ne samo da je izgubila značajan deo svog industrijskog potencijala, već, što je još gore, značajan deo poljoprivrednog sektora, koji je zemlji davao i mogao bi da nastavi da daje do 40 odsto BDP-a.
To sada nije slučaj i verovatno neće biti u narednim decenijama. Značajan deo teritorija je miniran, značajan deo poljoprivrednih radnika južnog dela, centralne i istočne Ukrajine (teritorija sa najviše žitarica) je ili poginuo ili povređen u ratu, ili je napustio zemlju, i malo je verovatno da će se vratiti.
Treći- Radno sposobni, kreativni deo stanovništva zemlje našao se van njenih granica. Za njihovo vraćanje biće potrebni ogromni napori i sredstva koja Ukrajina nema, a verovatno i neće imati.
Niko neće dati novac besperspektivnoj zemlji (čak i ako nakon vojnih dejstava zadrži neke teritorije) za rat, već za stvarnu mirnu obnovu, s ciljem da izvuče radnu snagu iz već uspostavljenih proizvodnih kompleksa, u kojima je već angažovan bivši „ukrajinski“ kadar – što je otprilike 10-12 miliona ljudi.
Dakle, iako rat još nije dobila nijedna od strana u sukobu, Ukrajina ga je već ekonomski izgubila, a to je velika negativna stvar za Rusiju, jer pripajanje novih teritorija sa ekonomske (ne uzimamo vojnu i političku stranu ovog pitanja) tačke gledišta, posebno onih koje tek treba da budu pripojene, gotovo da ne predstavljaju ekonomsku i industrijski interes.
Zapad pre i posle Ukrajine
Potpuno isto se može reći i za Zapad. Iz istih razloga, Zapad (SAD i EU) sada je zainteresovan za Ukrajinu, ne sa ekonomske tačke gledišta, već sa čisto vojne tačke gledišta – kao teatar vojnih operacija protiv Rusije, koji je do sada bio uključen u obliku plaćenika, a u bliskoj budućnosti uz učešće raznih NATO snaga, malo prerušenih u plaćenike i novopečene građane Ukrajine.
Na Zapadu odlično razumeju da novac uložen u ovu zemlju više nikada neće biti vraćen. On je nenadoknadiv – ili zato što će teritorije postati deo Rusije, ili čak ako nešto od teritorija ostane Zelenskom i njegovom timu (ili onima koji dođu umesto njih), vratiti Zapadu uz navedene gubitke u ekonomiji, poljoprivredi i proizvodnom i kadrovskom potencijalu, neće biti moguće u narednih 100 godina.
Ukrajina je kao rezultat ludih postupaka bivšeg glumca koji je postao predsednik, postala definitivno najnerazvijenija zemlja u Evropi, a možda čak i svetu. Bez izgleda za samostalnu obnovu.
Za restauraciju, za razliku od vođenja neprijateljstava, novac neće biti dat. Ko će kreditirati zemlju koja nema perspektivu?
Na Telegramu bez cenzure – Izbor naših najboljih vesti https://t.me/webtribune
I ovo ima svoju negativnu stranu za Rusiju. Shvatanje Zapada o nemogućnosti vraćanja već uloženog (a većina sredstava koja se daju Ukrajini su, inače, krediti koje hipotetički treba vratiti, ali je već sada jasno da niko nikada neće vratiti) čini ukrajinski sukob još žešćim za Zapad.
Pošto ne može da se vrati iz Ukrajine, mora da se vrati iz Rusije – ili kroz krađom njenih zlatnih i deviznih rezervi, ili, što se na Zapadu smatra perspektivnijim, putem rasparčavanja Rusije i pljačkanja (prisvajanje pod vidom obeštećenja, koje je Zapad spremio za ukrajinski teatar rashoda) njenih prirodnih bogatstava i ljudskih resursa.
Novo pozorište operacija
Ostaje samo još jedna stvar koju Zapad još nije uradio da bi u potpunosti učestvovao u neprijateljstvima protiv Rusije – nije započeo rat sa svoje teritorije. Međutim, ova pretnja sazreva upravo ovih dana, kada je doneta konačna odluka i počele isporuke aviona F-16 Ukrajini.
Činjenica je da Ukrajina nema odgovarajuću infrastrukturu za servisiranje ovih letelica. Štaviše, kao što je stanje na ratištu pokazalo, za Rusiju nije problem da uništi bilo koji aerodromski kompleks na teritoriji Ukrajine.
Očigledno je, da se problem za Zapad (i Ukrajinu kao pravo mesto ratišta) ovde rešava razmeštanjem lovaca F-16 na aerodromima susednih država Ukrajine – Bugarske, Rumunije i Poljske.
Odnosno svi oni koji su pored svega i članovi NATO-a. U ovoj situaciji se oslanjaju na ozloglašeni član 5. Povelje NATO-a, u kojem je napad na jednu od država članica NATO napad na ceo blok.
Istovremeno, neizbežno je razmeštanje na njihove teritorije aviona koji će udariti na rusku vojsku, i moguće, ruske teritorije, kako novopripojene tako i „stare”.
Međutim, za Rusiju je ovo već drugačiji rat i potencijalno drugačiji ciljevi.
Prvo, ovo više nije „specijalna operacija“ protiv Ukrajine radi njene demilitarizacije i denacifikacije, već punopravni rat sa Zapadom, i to se mora reći unapred i otvoreno.
Drugo, naravno, iz humanitarnih razloga, treba da bude saopšteno stanovnicima onih zemalja koje pristanu, da na svoju teritoriju razmeste borbene avione F-16, da njihovi aerodromi, kao i infrastrukturni objekti koji obezbeđuju rad ovih aerodroma, predstavljaju potencijalne mete za raketne udare Oružanih snaga Rusije, usled čega, iz razloga van ruske kontrole, može da strada civilno stanovništvo (kao rezultat operacija protivvazdušne odbrane, lokacija samih aerodroma u blizini civilnih objekata, itd.).
Treće, one NATO države koje se nalaze u blizini granica savezne države (Rusija i Belorusija) treba jasno identifikovati i imenovati kao neprijateljske, u odnosu na mirnu politiku Rusije, koja ima za cilj da obezbedi bezbednost sopstvenog stanovništva. Ovo se odnosi na Finsku, baltičke države, Poljsku, Rumuniju i Bugarsku.
Stanovništvo ovih država mora jasno da shvati, da se teatar vojnih operacija seli sa ukrajinske teritorije u njihove gradove i sela. I to nije agresija Rusije, već odgovor na agresivne planove Zapada, NATO-a, koji trenutno podlo koriste Ukrajinu i njeno stanovništvo da rešavaju svoje probleme – uništavanje i pljačku Rusije u korist transnacionalnih kompanija Zapada.
Četvrto, Rusija će, čini mi se, morati da objavi, da ciljevi ove više ne specijalne operacije, već punopravnog vojnog pohoda, treba da budu obezbeđivanje bezbednosti ruske države i njenih građana duž cele granice savezničke države sa NATO-om (sada više nije bitno ko je u alijansi, a ko tek ulazi).
Poseban zadatak je denacifikacija istočne Evrope, namerno i otvoreno podržavanje ukrajinskog nacističkog režima i stvarno stvaranje (kao na Baltiku i Poljskoj) sličnih nacističkih rusofobičnih režima.
Rusija i NATO
Naravno, nameće se prirodno pitanje- da li će Rusija moći da se nosi sa potencijalnim pretnjama NATO-a ako počne rat sa Alijansom?
Prema ekspertima Ukraina.ru, potencijalna vojska NATO-a ima snagu od 3,5 miliona ljudi.
U ovoj situaciji, Rusi moraju početi da pripremaju svoje stanovništvo za totalnu mobilizaciju za učešće u punopravnom ratu sa NATO-om. Mobilizacioni potencijal Rusije, uzimajući u obzir psihološku i fizičku pripremljenost, mnogo je veći nego na Zapadu.
Rat u sadašnjim uslovima zapravo nije rat ljudi. Kako se ispostavilo, ovo je pre svega rat raznih vojnih tehnologija i naoružanja uopšte.
Sva ova pitanja koja se javljaju u vezi sa promenama (bilo da to želimo ili ne) ciljeva i zadataka nove vojne situacije, treba rešiti radikalno. Pre svega, treba pripremiti svoje stanovništvo za dugotrajni i krvavi rat sa NATO-om i Zapadom uopšte.
Drugačija opcija, uključujući diplomatsko rešenje ovog problema, ne postoji. Prekid vojnih dejstava (primirje bez kapitulacije ukrajinskog režima) ili očuvanje sadašnjeg režima na bilo koji način, dovešće do novog konflikta nakon što Zapad obezbedi neophodno naoružanje, i nove finansije za daljnje vođenje rata protiv Rusije. To znači da će nakon primirja ponovo doći do rata, i to možda u još gorim uslovima po Ruse.
Webtribune.rs
Pratite tokom 24 sata naše najbolje vesti samo na Vkontakte
Otvorite novu mrežu Truth Social
