Poređenja Ukrajinske krize sa dešavanjima na Korejskom poluostrvu pedesetih godina dvadesetog veka usledila su nakon propasti takozvanog istanbulskog procesa. Sa velikom docnjom, a nakon izjava ruskih zvaničnika, saznalo se da je marta 2022. godine u Istanbulu nešto, makar i načelno – bilo dogovoreno.
Zahtev Moskve odnosio se na neutralnost Ukrajine i kulturnu autonomiju ruskojezičnog stanovništva, zahtev Kijeva na povlačenje ruskih snaga i prekid daljih oružanih dejstava.
Komunikacija između dve strane potrajala je do prve polovine juna, a kako bi pokazala ozbiljnost u nameri ruska armija povukla je jedinice iz okoline Kijeva i Černigova. Sa tog severoistočnog pravca, odakle su povučene ruske jedinice, dve godine kasnije organizovan je napad ukrajinskih oružanih snaga na Kursku oblast.
Primirje po ugledu na dve Koreje
Od marta do juna Kijev su pohodili brojni zapadni zvaničnici, ispostavilo se da je ključne razgovore sa Vladimirom Zelenskim obavio Boris Džonson. Od tada, retorika predsednika Ukrajine postaje još radikalnija, sa dodatkom da Rusi „sve dok ne dobiju udarac u lice, ništa ne razumeju“, odnosno, kako je objašnjavao šef kijevske pregovaračke delegacije Mihailo Podoljaka „predsednik Zelenski shvata da sve dok Rusija ne doživi ozbiljne taktičke poraze na bojištu, neće shvatiti pregovarački proces ozbiljno“.
Paralelno sa ovim dešavanjima, u tom periodu provlači se i teza o primirju po ugledu na sporazum dve Koreje iz 1953. godine.
Svrha lansiranja ovakve teze bejaše u prvom redu psihološko-propagandna. Rusiji i Rusima valjalo je poručiti kako im teritorijalni dobici neće biti priznati. No, ispod površine radilo se tu o još nečemu.
Šta je bio cilj aktualizacije korejskog slučaja pouzdano se još ne zna, tek, naziru se dve opcije. Prva – da je tako izokola predlagano kako da se reguliše status dve samoproglašene narodne republike – Donjecke i Luganske, a možda i Krima.
Dve strane će, svaka na svoj način, posmatrati statuse odnosnih teritorija u pravno-formalnom smislu, kako im bude odgovaralo, ali to neće biti prepreka postizanju sporazuma, obustavi oružanih dejstava i eventualnoj postkonfliktnoj saradnji.
Druga opcija je da se tako, mimo Zelenskog i ukrajinske delegacije, od strane NATO ispitivao stav Rusije na temu zadržavanja teritorija koje je faktički kontrolisala, ali po cenu da to ne bude formalno priznato od strane zapadnih aktera.
U ovom svetlu treba posmatrati i aktivnosti SAD i zapadnoevropskih saveznika u Generalnoj skupštini UN tih meseci i predložene tekstove rezolucija koji su usvojeni, a baziraju se na poštovanju Povelje UN i nepovredivosti granica.
Jer, time je oblikovana pravna osnova da ruski faktički dobici ne budu priznati ni od većine ostalih aktera međunarodnih odnosa koji su glasali za predložene rezolucije, uz podrazumevajuće obrazloženje da se takav stav tiče principa i već iskazanog glasanja.
Svakako, to bi sa sobom povlačilo čitav niz drugih mera, pošto bi onda insistiranje na produžavanju i uspostavljanju sankcija Rusiji postalo još agresivnije, uprkos prekidu oružanog konflikta.
Faktičke dobitke Rusija bi platila produžavanjem postojeće pozicije u međunarodnim odnosima, suštinski – bila naterana na diplomatsku defanzivu.
Odgovor Rusije
Naravno, ovo su na vreme shvatili u Moskvi, pa su usledile ustavne promene i priključivanje četiri nove oblasti Rusiji, nakon čega je vrlo teško govoriti o bilo kakvom primirju i defanzivi.
Jednostavno, svako poverenje prema NATO i ubeđenje kako se može postići rešenje direktnim pregovorima sa Kijevom i kompromisima tada je nestalo. Ustupci učinjeni u cilju osiguravanja primirja bili su zloupotrebljeni, nisu interpretirani kao dobra volja Rusije, veća kao ispoljavanje slabosti.
Za Rusiju, prihvatljiva opcija je od tada pronalaženje delotvornog mirovnog sporazuma. Samim tim, poređenja sa slučajem dve Koreje postaju vrlo upitna.
Jer, ako se već prave takve paralele, onda se mora imati u vidu i da su SAD nakon Korejskog rata i postizanja primirja Južnu Koreju naoružavale intenzivno i bezobalno, povećavajući konfliktni potencijal do nezamislivih razmera.
Odgovor iz Pjojngjanga ticao se razvoja nuklearnog programa, čak i po cenu usporavanja ekonomske dinamike i tehnološkog osavremenjavanja industrijskih kapaciteta, a epilog je danas lako uočljiv.
Da li je za Rusiju rešenje da zadrži određene teritorije pod faktičkom kontrolom, a da zauzvrat zapadni deo Ukrajine postane NATO uporište, poligon za izvođenje novih udara u budućnosti? Šta može sprečiti SAD da naoružavaju ostatak Ukrajine ako se dogovor zasniva na primirju?
Rasplet koji ne odgovara SAD
Sa druge strane, sličnost eventualnog raspleta u Ukrajini sa korejskim primerom, već od sredine 2023. godine apsolutno ne odgovara SAD. Suočen sa kontinualnim pritiskom na terenu i ogromnim gubicima – Kijev je prinuđen na postepeno povlačenje.
Faktički dobici Rusije postaju veći, pa bi onda i pristanak na primirje od strane NATO bio shvaćen kao spašavanje onoga što se spasiti može. Tu jeste sličnost sa Korejskim ratom, jer su nakon čuvene tromesečne jesenje ofanzive kineskih snaga 1950. godine Amerikanci bili prinuđeni na povlačenje, jedno od najneprijatnijih u vlastitoj vojnoj istoriji.
Suočen sa porazom, general Daglas Mekartur zahtevao je upotrebu nuklearnog arsenala i proširivanje ratnih dejstava na teritoriju Kine.
Uplašen da bi to dovelo do Trećeg svetskog rata Hari Truman je ustuknuo i pristao na primirje, usput i penzionisao ratobornog Mekartura još u proleće 1951.
Posledice postignutog primirja (koje je suštinski pregovarano od jula 1951. do jula 1953. godine, pošto je linija razgraničenja ostala stabilizovana) u međunarodnim odnosima donele su legitimizaciju bipolarnosti, porast popularnosti komunističkog bloka i ubrzavanje dekolonizacije.
Po Mekarturovom receptu zapadni zvaničnici za sada prete eskalacijom i isporukama balističkih raketa dugog dometa Ukrajini, ali ako im to ne donese rezultat ili proizvede kontraefekat (usled žestokog ruskog odgovora) može uslediti raspad fronta i nova teritorijalna rekonfiguracija.
Iniciranje novog kruga pregovora sa Rusijom i moguće postizanje nekakvog primirja u takvim okolnostima ne bi bili širom sveta shvaćeni kao američka dobra volja, nego kao slabost NATO. Suštinski, to bi doprinelo legitimizaciji multipolarnosti, jačanju uticaja nezapadnih aktera i ubrzavanju devesternizacije.
Velike razlike
Pre nego što pribegnu komparaciji Ukrajine sa korejskim slučajem, zagovornici ovakvog pristupa trebalo bi da objasne šta se sa čim upoređuje, sagledaju šire istorijske i geopolitičke okolnosti i upoznaju se sa korejskim primerom.
Razlike između dva slučaja ne samo da postoje, nego su i prilično velike, a ako se već žele povlačiti neke paralele, onda to uopšte ne mora ići u korist NATO.
Priča kako će se uspostaviti primirje, a onda će SAD i EU od zapadnog dela Ukrajine napraviti novu Južnu Koreju, tehnološki razvijenu državu sa snažnom ekonomijom i primer sa kojim će se upoređivati svi ostali u Evropi – nije ništa drugo do propagandno sredstvo.
Propagandno sredstvo koje treba da ubedi Ukrajince kako nije sve izgubljeno ni ako se bude moralo pristati na teritorijalnu prekompoziciju i prihvatanje faktičkog stanja na terenu, a javno mnjenje u zapadnim državama kako nikakvih ozbiljnih posledica od svega – neće biti.
No, to onda nije svrha zbog koje je teza o dve Koreje puštena u politički saobraćaj. Komparacije zavise od kontestualizacije, a kontekst se menja u zavisnosti od okolnosti.
Dinamika međunarodnih odnosa, stanja na frontu i složenih relacija između ključnih aktera u ovom posredničkom ratu NATO protiv Rusije transformišu okolnosti toliko brzo, da ono što se činilo nezamislivim pre pola godine, sada prerasta u realnost. Teze lansirane sa jednom svrhom u proleće 2022. godine danas mogu imati sasvim drugačiji karakter.
(Dušan Proroković/Sputnjik)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
