Bajdenov pad simbolički pokazuje da smo u eri velikih promena. Ogromnih. SAD su i dalje dominantna sila u kontekstu traženja rešenja za uređenje međunarodnih odnosa.
Ali se više ne može govoriti o dominaciji Zapada u kontekstu upravljanja procesima i oblikovanja ideoloških matrica kroz koje će ti procesi biti interpretirani. Svako kreće svojim putem.
Berlin, avgusta 1994. godine – Sovjetski Savez više nije postojao, a zaostali kontingent ruske vojske nakon pola veka napuštao je teritoriju nekadašnje Istočne Nemačke. Uspostavljana je nova bezbednosna arhitektura, u globalnim razmerama. Ništa nije ilustrativnije opisivalo ovaj proces od ponašanja Borisa Jeljcina tog dana.
Klatio se na bini, potom malo igrao, malo pevao, saplitao se dok je hodao, u pozdravnom govoru zaboravio prezime kancelara Kola („moj prijatelj Helmut…“). I sve to na radost „hladnoratovskih pobednika“ koji su svoj „pohod ka Istoku“ mogli bezbrižno nastaviti. Rusija u tom trenutku za njih više nije predstavljala ravnopravnog takmaca.
Poslednje što ih je plašilo, ruska vojska u centralnoevropskim zemljama, odlazilo je natovareno na železničke kompozicije ka Moskvi, zajedno sa pod dejstvom votke razveseljenim Jeljcinom.
„Sovjetski Savez je Gornja Volta sa nuklearnim oružjem“, često je govoreno osamdesetih godina. To su čak u formi citata saopštavali i zvaničnici nekih evropskih zemalja. Iako je realnost, i pored svih sistemskih problema sa kojima se komunistička „superdržava u perestrojci“ susretala, mogla biti drugačija, slika iz tog avgustovskog dana vezala je navedenu parolu za predstavu o postsovjetskoj Rusiji u zapadnom delu sveta.
Jeljcina, jednostavno, od „značajnih igrača“ u međunarodnoj politici više niko nije ozbiljno shvatao. Samim tim, niti su obećanja davana predsedniku Rusije (po pravilu, usmenog karaktera) anticipirana kao neprikosnovena, niti su preuzimane obaveze shvatane kao nove datosti koje je neophodno ispunjavati. Međunarodni odnosi su, u celini, krenuli drugim smerom, struktura svetskog političkog sistema postala je jednopolarna, američka imperijalna matrica počinje se širiti po celom svetu.
Prva asocijacija kad vidimo Bajdenov pad
Ovo je prva asocijacija danas, kada vidimo Džozefa Bajdena kako tri puta pada prilikom ulaska u avion. Njega nije razveselila votka, oborio ga je jak vetar! „Amerika više nije supersila“, sve se češće govori, to čak (in)direktno saopštavaju i lideri važnih zemalja.
Iako je istina, da i pored svih problema sa kojima se suočavaju, SAD ostaju dominantna velika sila, neizostavan akter u svim budućim pregovorima o međunarodnoj bezbednosti, slika iz ovog martovskog dana veže navedenu ocenu za predstavu o današnjoj Americi u „ostatku“ sveta.
Bajdena, jednostavno, među „značajnim igračima“ u međunarodnoj politici sve manje njih shvata ozbiljno. Samim tim, niti su obavezujući dogovori sa njim mogući, niti iko računa da će preuzete obaveze nova administracija u Vašingtonu ispunjavati. Jer paralelno sa „istorijskim padom“ došao je i Bajdenov potvrdan odgovor na pitanje da li smatra Putina ubicom.
Problem Jeljcina bio je u zabludi da će ga na Zapadu prihvatiti kao ravnopravnog sagovornika, reformatora, političara sa kojim će se dogovarati.
Problem Bajdena je u zabludi da će ga ceo svet prihvatiti kao nespornog globalnog lidera, autoriteta koji može da kvalifikuje i klasifikuje stavove drugih, samim tim i nameće odluke.
Jeljcin je na svet gledao iz ugla osamdesetih godina, Bajden na svet gleda iz ugla prve decenije dvadesetprvog veka. Iako su se okolnosti promenile.
I kao što je prva zabluda ostavila dramatične posledice na buduća dešavanja u evroazijskom prostoru, tako će i ova druga ostaviti posledice na buduća dešavanja u globalnoj ravni.
Putin istakao civilizacijske razlike
U reakciji Vladimira Putina na Bajdenove reči ističe se: „Iako oni misle da smo isti kao oni, mi smo različiti ljudi. Imamo drugačiji genetski i kulturno-moralni kod. Ali umemo da branimo sopstvene interese. I radićemo sa njima. Ali u onim oblastima za koje smo i sami zainteresovani. I pod onim uslovima koje smatramo korisnim za sebe“.
Još je dodao da se svest američke elite oblikovala tokom osvajanja kontinenta koje je povezano „sa direktnim genocidom indijanskih plemena“, uz (staru, opet ponovljenu) opasku da su „SAD jedina država na svetu koja je upotrebila nuklearno atomsko oružje, štaviše, protiv nenuklearne države“ u trenutku kada to nije imalo bilo kakav vojni smisao.
Putin razlike u odnosu na SAD više ne sagledava samo kroz prizmu klasičnog upoređivanja vojne, političke i ekonomske moći i potencijalnih geopolitičkih sučeljavanja, već i kroz prizmu civilizacijskih razlika, koje uključuju i istorijski razvoj i stratešku kulturu, čak i genetski kod.
Početak nove etape
Bajdenov pad označava početak jedne nove etape, verovatno i logične kada se sagleda širi kontekst dešavanja na međunarodnom planu poslednjih deceniju i po, koja se temelji na zaokruživanju i nuđenju sasvim drugačijih (neameričkih i nezapadnih) vrednosnih obrazaca narodima, društvima i pojedincima.
To je početak rapidne delegitimizacije zapadnog monopola na definisanje i determinisanje „politički korektnog“, „demokratskog i dopuštenog“, „savremenog i progresivnog“.
Poruke Kine i Turske
I u tome, Putin uopšte nije sam. Istog dana kada se oglasio predsednik Rusije, u uvodnom delu američko-kineskih pregovora na Aljasci izbila je žestoka prepirka, tokom koje je zvaničnik iz Pekinga Jang Đijenči odbrusio državnom sekretaru Blinkenu da su Amerikanci ti koji krše ljudska prava, ubijaju nenaoružane civile, zloupotrebljavaju pojam nacionalne bezbednosti i „koriste svoju vojnu silu i finansijsku hegemoniju za sprovođenje dugoročnih interesa i vršenje pritisaka na druge zemlje.“
Nije manje bitno i što Turska istupa iz sprovođenja Istanbulske konvencije. „Naša iskrena borba da položaj turske žene u društvu dovedemo na nivo koji ona zaslužuje nastaviće se uz očuvanje naših tradicionalnih vrednosti“, istakao je potpredsednik Fuat Oktaj. Očigledno, Turska odbacuje (neoliberalni, od političkog Zapada promovisani) koncept rodne ravnopravnosti kao okvir za rešavanje problema zbog kojih je odnosna Konvencija i usvajana.
Dušan Proroković (sputnik)
