O značaju i uzrocima današnjih polemika, kao i razlozima za uključivanje naučnih i umetničkih institucija ili pojedinaca koji njima rukovode, tačnije će se znati u narednom periodu. Kada, jednog dana, budu dostupni razni arhivski materijali.
Ili ranije, ako nam to omoguće Asanžovi saradnici.
Uglavnom, ništa neće ostati sakriveno. Pa ni motivi.
U uslovima kada po zapadnim diplomatskim predstavništvima sede atašei za kulturu i informisanje sa zadatkom da prate i analiziraju proces „latinizacije srpskog jezika“ (a to se ne čini badava, nego da bi na višim nivoima bile osmišljavane aktivnosti kako bi se pomenuti proces podstakao!), nije moguće da iz vidokruga ostanu izostavljene najvažnije institucije. Pa ni – SANU.
Dešavanja unutar SANU za vreme „predsednikovanja“ akademika Hajdina poslednji je opisao profesor Krestić. Malo je falilo da se i ono „srpska“ izbaci iz naziva. Sreću u nesreći predstavlja okolnost da skraćenica ANUS nije bila odgovarajuća. Ipak, da nesreća nikada ne dolazi sama, pokazuju i dešavanja nakon odlaska akademika Hajdina sa ove pozicije.
Ničim izazvan, njegov naslednik počeo je uporno obrazlagati svoje viđenje o kosovskom pitanju. Koje se, inače, tiče mnogo većeg broja tema od statusa Kosova i Metohije. Nespretnim reakcijama, sada su u sve uključeni i organi Akademije.
U poslednjoj raspravi koja je usledila, proturaju se očigledne zamene teza. I to u oficijelnim odgovorima, zvaničnim saopštenjima.
Prvo, akademik Vladimir Kostić ima pravo na svoje mišljenje. Taman to mišljenje ostalo iskazano kroz netačnu formulaciju kako je Srbija i de jure i de fakto „izgubila Kosovo“, ili kroz neverovatnu konstrukciju da sa „elementima dostojanstva“ treba „napustiti Kosovo“.
NJegov stav, sa kojim se možemo složiti ili ne, ako imamo potrebu podržati ga ili sa njim polemisati. I to je sve u redu. Nije, međutim u redu da se za plasiranje ličnog stava zloupotrebljava funkciju predsednika SANU.
U nekim stvarima, može se primetiti, slično kao i čelni čovek naše značajne institucije, razmišlja i njegov kolega akademik Teodorović. Hiperaktivan je, angažovan i na društvenim mrežama, čest gost u odabranim televizijskim emisijama, izjašnjava se i o tekućim političkim pitanjima.
Da li su njegovi stavovi izazvali takvu buru kao i reči akademika Kostića? Nisu. Zapravo, odavno ne izazivaju bilo kakve reakcije. Eventualno se na to osvrnu kakvi stranački aktivisti, kada ih Teodorović „potkači“, ili „tviter ratnici“, uživajući u prilici da raspravljaju sa jednim akademikom.
Dakle, ovde se ne osporava pravo na mišljenje akademika Kostića, ili, ne daj Bože, poziva na povratak verbalnom deliktu, već zahteva sprečavanje dalje zloupotrebe položaja za politikantski aktivizam.
Kada bi akademik Kostić nastupao u svoje ime, kada se ne bi nalazio na poziciji predsednika SANU, njegovi stavovi bi ostajali malo zapaženi, ne bi izazivali ovakve reakcije.
Drugo, kada govorimo o slobodi govora, treba znati da se pod tim podrazumeva i sloboda odgovora. Jeste, za svaku osudu su neke poruke i vulgarnosti upućene akademiku Kostiću. Oko toga, takođe, nema spora. Ali, tumačiti svaku kritiku na njegov račun iz tog konteksta, pa onda izvlačiti zaključak kako se radi o „napadu“ ne može da prođe.
Uostalom, akademik Kostić je, po izboru na mesto predsednika Akademije, rešio da se često oglašava o političkim pitanjima, uključi u politički život i samim tim mora biti spreman za svakojake javne reakcije. A javne reakcije odavno ne liče na one od pre dvadesetak godina, tu se preko društvenih mreža uključuje svako ko se oseti pozvanim. Pa i izvesni kik-bokser. Isto kao što se svojevremeno uključio jedan košarkaš.
Da podsetimo, tada su stav košarkaša, u nekolikim stvarima sličan kao i akademika Kostića, kao potpuno relevantan, branile drugosrbijanske perjanice, predstavljajući ga za „glas razuma“.
Kik-bokseri, košarkaši, estradne umetnice (o da, i među njima ima onih koje se izjašnjavaju o važnim društvenim pitanjima, o tome redovno izveštavaju tabloidi) ili likovi neutvrđenih zanimanja koji „vise po malim ekranima“, sve je to u javnosti, sa manjim ili većim brojem pratilaca i lajkova, sa kraćim ili dužim vremenom trajanja i sa plićim ili dubljim uticajem na oblikovanje diskursa.
Okolnosti su takve, sviđale se nama ili ne. Uglavnom, zbog takvih okolnosti često se može „birati“ čije stavove uzimati za relevantne, na šta se osvrtati, nema svaki odgovor vrednost, niti mu treba pridavati istovetan značaj.
I u tom procesu se niti mogu, niti smeju brkati „babe i žabe“ i u isti koš stavljati mišljenja jednog kik-boksera (zapravo, ono što je taj mladić napisao nije ni mišljenje u punom smislu značenja tog pojma) i na primer – akademika Predraga Pipera.
Nije ovde reč o želji da bilo ko napada, već da se argumentovano kritikuje zloupotreba položaja i zahteva odgovornost za takvo delovanje.
Treće, kada se pominju „napadi“, onda se stiče utisak kako neka silna i moćna organizovana grupa udara na slabog i nevinog pojedinca. Stav predsednika SANU korespondira sa težnjama NATO, EU, Stejt departmenta, Pentagona, Bundesvera i da li uopšte treba nabrajati dalje!? Koja je to organizovana grupa, silna i moćna, koja se može usprotiviti njegovim političkim istomišljenicima?
Iza konstrukcija o „de fakto i de jure“ i „elementima dostojanstva“ stoje „ala i vrana“, oni koji u kolonijalnim demokratijama (ili stabilokratijama) usmeravaju ključne političke, ekonomske i društvene procese, sa ogromnim budžetima, birokratskim i obaveštajnim aparatom, medijskim gigantima i čitavim armijama analitičara angažovanim po nevladinom sektoru i tink-tankovima.
Pravo je čudo, a o tome će istoričari dati sud u narednim decenijama, što se srpski korpus, uz sve greške, lutanja i pogrešne procene i dalje nekako održao, artikulisao svoje ciljeve i interese, uspostavio neki „koordinatni sistem“ unutar kog deluje.
U sličnim okolnostima, uz ovakve pritiske i besomučne napade, neki drugi narodi bi nestali, postali istorijska kategorija.
Predsednik SANU „duva u tikvu“ koja je najveća, uključuje se u kampanju koja je započeta još sredinom devedesetih godina. Svesno ili nesvesno, sa dobrim namerama ili bez njih, samostalno ili nakon tuđih sugestija, za kreiranje mišljenja o konkretnom događaju i njegovom mestu u konkretnom procesu, sasvim je svejedno.
Četvrto, akademik Kostić je itekako dobro protumačen. Ne, nije ovde reč samo o interpretaciji njegovih stavova u Beogradu. Nego i u komšiluku!
Da li je iko u Zagrebu, Sarajevu, Prištini, Tirani, pa i u onim švajcarskim novinama shvatio njegove reči drugačije? Pogledajte naslove! Pogledajte izveštavanje elektronskih medija! U nekima je čak bio među udarnim vestima.
Zašto akademika Kostića drugde, tamo gde se zagovara „prihvatanje realnosti na Kosovu“ i ukidanje Republike Srpske, ili nedeljno razglaba o „srpskom pitanju“, slave kao „najumnijeg među Srbima“, a njegove reči „promiču“ i najavljuju kao „mudre“!?
Zašto se u svim tim glasilima i intelektualnim kružocima svako mišljenje suprotno stavu akademika Kostića, makar bilo zasnovano samo i isključivo na argumentaciji koju nudi međunarodno javno pravo, već dugi niz godina proglašava „atavizmom“, „srednjovekovljem“, „nacionalizmom“, „šovinizmom“!?
Peto, nije ovo ništa lično. Ovakva bura u javnosti i serija kritika (uključujući i protest ispred sedišta SANU, valjda prvi put organizovan u istoriji ispred bilo koje nacionalne akademije u svetu) usledile su baš sada zbog kontinualnog ponavljanja istog dela.
Prvi put, 2015. godine, bilo je izražavanja nezadovoljstva po društvenim mrežama, bilo je i par pojedinačnih reakcija, ali se ipak uvažavala činjenica da je to predsednik SANU, da je čovek neiskusan u politici i samim tim – u iznošenju političkih stavova.
Da se situacija nekako smiri pomogla je i relativizacija, priča kako akademika Kostića nismo dobro razumeli. Taktika „jesam muzičar, nisam muzičar“ urodila je plodom, uz primetnu želju da se sve zataška i zaboravi. Jer, velika je sramota da predsednik SANU zagovara legalizaciju tvorevine koju je NATO dao na upravljanje dilerima heroina i trgovcima ljudskim organima.
Drugi put je bilo više nezadovoljstva i više reakcija, ali je opet sve nekako prošlo, uz utisak da se akademik Kostić o „kosovskoj problematici“ na ovakav način više neće izjašnjavati. Usput, dešavalo se sve u „izborno vreme“ u SANU, te je ispalo i kao da kritikama „diriguju“ nezadovoljnici, zato što nisu postali akademici. Istovremeno, to je period trajanja „unutrašnjeg dijaloga“, pa se još iz vrha države poručivalo kako svako ima pravo da iznese svoj stav, što je medije, upućene na državne jasle, odvraćalo da ovoj temi posvete širi prostor.
Kada neko, posle svega, izađe i treći put (bez obzira što je u odnosu na prvi istup ovo trećeg puta izrečeno u daleko blažoj varijanti), onda se kritike umnožavaju, a nezadovoljstvo eksplodira, i to iz dva razloga.
Prvo, zbog toga što je prethodne kritike, od kojih su većina bile dobronamerne (bez obzira kako ih je on lično doživeo), namerno zaobišao.
Predsednik SANU je dva puta lakonski završavao te faze odbijajući da ulazi u javne rasprave. Saopšti političku poruku, a onda o njoj ne želi da polemiše. I drugo, zato što se upornim ponavljanjem jedne te iste teze stiče utisak kako se radi ne o želji pojedinca za polemikom, već o političkom zadatku.
Ako je reč o političkom zadatku, onda je jedan od razloga i „merenje“ reakcije javnosti, uže – akademske, šire – političke, ili one najšire u koju se ubrajaju i bokseri, košarkaški i prateća estrada!
Onima koji to nezadovoljstvo mere, a koji bi da oposle sa Srbima i Srbijom šta im je u kontekstu njihovih geopolitičkih ciljeva neophodno, treba poslati što glasniji odgovor.
Opet, svesno ili nesvesno, sa dobrim namerama ili bez njih, samostalno ili nakon tuđih sugestija, akademik Kostić bio je samo puko sredstvo za ocenu stanja u srpskom društvu po jednom vrlo važnom nacionalnom i državnom pitanju. I zbog ovih stvari je sve kulminiralo, a reakcija ne manjka ni mesec i po dana nakon njegovih reči.
Insistirajući na tome kako se akademiku Kostiću uskraćuje pravo na slobodu govora i mišljenja, da je svaka kritika njegovog istupa ortakluk sa bašibozukom, da su se svi udružili protiv jednog nevinog čoveka koji nije dobro shvaćen, rukovodstvo SANU izabralo je najgoru moguću opciju za odbranu.
Jer, prvo, sve rečeno u cilju odbrane lako je proverljivo i oborivo. Ovakav način odbrane ne može izdržati bilo kakav test vremena. Drugo, Akademija je (i dalje!) srpska, to joj stoji u nazivu, finansira se od strane poreskih obveznika Republike Srbije, zahvaljujući čemu postoji i, kao retko igde drugde primenjivana praksa – akademski dodatak.
Ako građani ove države, u uslovima u kojima živimo, izdvajaju popriličnu sumu da bi se isplaćivao doživotni dodatak, onda se od predsednika očekuje da poštuje Ustav te države.
Treće i najvažnije, jeste što politički procesi idu svojim tokom, imaju svoju dinamiku. Baveći se na svoj način „kosovskom problematikom“, akademik Kostić nije ispratio poslednje „uvezivanje“ kosovsog i bosanskog pitanja u „jedan čvor“.
Trebalo je tu još da bude i Crna Gora, ali se klatno, naposletku počelo vraćati ka drugoj strani.
Ustupanje na Kosovu i Metohiji teško će naštetiti ukupnim srpskim interesima i vrlo brzo dovesti Republiku Srpsku u nemoguću poziciju. Bez tog „kosovskog balansa“, Banja Luka će u budućnosti teško održati svoju poziciju. Znaju to, naravno, i drugde, te se baš sada pojačavaju pritisci ka konačnoj dedejtonizaciji.
Izlaženje u javnost, u ovom trenutku, sa ponovljenom porukom nije samo „priča o Kosovu“, već i „priča o Srpskoj“. To je slanje jednog, po šire srpske interese užasnog signala. I zbog toga je taj signal odlično primljen kako u Prištini i Tirani, tako i u Sarajevu i Zagrebu.
Ova stvar, očigledna čak i prosečnim poznavaocima regionalnih političkih zbivanja, ne može se relativizovati nespretnim saopštenjima, niti zamenama teza.
Izjave akademika Kostića, ne kao pojedinca već kao predsednika SANU jesu politički štetne. I organi Akademije tu štetu ne mogu „izvaditi“, pristupom koji su odabrali, mogu samo i celokupnoj instituciji naštetiti.
A što se sadržaja spornih izjava tiče, umesto bilo kakvog odgovora, najbolje je citirati francuskog pukovnika Žaka Ogara, autora knjige „Evropa je umrla na Kosovu“, koji je posle obavljene misije na Kosovu i Metohiji, gostovao u Beogradu leta 2007. godine:
„Nije na meni da dajem savete Srbima, ali, naravno, imam ideju. Pred vama su dva puta. Loš put je onaj za koji se misli da će Evropa rešiti probleme Srbije, ona ne reguliše probleme Francuske, ona kao da ima tendenciju da naše probleme pogoršava, jednom užasnom birokratijom, jednom vrstom ujednačavanja, nivelisanja kultura, napuštanja svega onoga što je bilo naše individualno bogatstvo, u korist jednog izjednačavanja, koje je tužno i bez budućnosti. Drugi put jeste okupiti sve Srbe dobre volje, koji vole svoju zemlju, svoju veru, kulturu, vrednosti, tradiciju, u jednom otvorenom duhu. Za tu buduću Evropu koju ćemo jednog dana oformiti, koju smatram ekskluzivno hrišćanskom. Danas se našim identitetima preti i naša uloga je da štitimo svoje identitete da bismo jednoga dana mogli da napravimo jednu konfederaciju, hrišćansku, evropsku.“
(sveosrpskoj.com)
