Iako neki ljudi veruju da je priča o američkom pronalazaču Tomasu Oglu mit ili urbana legenda, stvarnost je ta da je Ogl dizajnirao i implementirao “parni karburator“ koji je vozilu omogućavao da pređe preko 160 kilometara sa samo 3 litra benzina 1977. godine – bez emisija ugljenika.
Nažalost, Oglov pronalazak nikada nije ugledao svetlost dana.
[adsenseyu1]
Nakon što je preživeo pokušaj atentata, Ogl je samo nekoliko dana kasnije umro pod sumnjivim okolnostima.
“Da li se bojiš da će nafne kompanije ili Arapi krenuti na tebe?“, pitao ga je novinar Ron Lajtner 1978. godine – tri godine pre njegove smrti.
“Ne. Ne više. Imam previše publiciteta. Da sam zadržao svoj pronalazak u tajnosti, možda bih brinuo. Ali više nema razloga da brinem o tome“, rekao je Ogl.
Saga je počela 30. aprila 1977. godine, kada je Ogl otkrio svoj izum svetu u testu potrošnje koristeći „Ford Galaxie“ iz 1970. godine, koji je nemodifikovan prešako otprilike 20 kilometara po galonu. Na ovom testu je pronalazač vozio novinara 330 kilometara sa samo dva galona benzina – prešavši preko 160 kilometara po galonu.
Rezultti njegovih testova na putu su bili toliko spektakularni da su pregledali automobil tražeći skrivene rezervoare goriva. Ni jedan nije pronađen, a oni koji su se vozili sa Tomasom su potvrdili da nikada nisu stali kako bi dopunili gorivo.
Nakon toga je ova neverovatna tehnologija objavljena u El Paso Times, Argosy Magazine, The Philadelphia Enquirer, i mnogim drugim publikacijama – čime je Oglov pronalazak privukao pažnju čitave nacije.
Modifikovani automobil je testiran i inženjeri nisu pronašli nikakve dokaze o prevari, iako pesimisti ističu da nije bilo naučno validnog testiranja ovog uređaja kako bi se nezavisno potkrepile navone mogućnosti ovog izuma.
Oglov parni sistem za gorivo – US patent # 4.177.779 – Sistem goriva za motor sa unutrašnjim sagorevanjem je bio spreman da napravi preokret u auto industriji.
Ovaj sistem radi pomoću vakuuma motora da privuče isparenja goriva iz parnog rezervoara kroz parni cevovod do parnog ekvilajzera, koji se nalazi direktno iznad usisne grane motora.
Rezervoar za paru je izrađen od čvrstog čelika kako bi izdržao veliki vakuumski pritisak. Ekvilajzer pare obezbeđuje distribuciju pravilne mešavine vazduha i pare, do cilindara motora za sagorevanje.
Sistem koristi filtere za zadržavanje pare u parnom cevovodu, parnom rezervoaru i parnom ekvilajzeru kako bi se isporučila pravilna mešavina pare i vazduha.
Para i gorivo koji se tu nalaze se zagrevaju pokretanjem rashladne tečnosti motora kroz cevovod u rezervoaru. Zbog izuzetno malih mešavina goriva korišćenih u prezentaciji ovog pronalaska, može se postići veća kilometraža od 160 kilometara po galonu.
[adsenseyu1]
Jedan stručni zagovornik Oglovog izuma je bio profesor Džerald Hokins sa A&M univerziteta u Tekasu, mašinski inženjer.
“To nije prevara“, rekao je dr Hokins. “Ogl je eliminisao karburator i postigao ono što bi motor sa unutrašnjim sagorevanjem i trebalo da radi – da radi sa gasovima.“
Oglov izum, nazvan “Oglmobil“, je bio spreman da napravi preokret u auto industriji.
Ovom pronalazaču su prilazili međunarodni finansijeri, naftne kompanije i proizvođači vozila – gotovo svi su mu predviđali budućnost ispunjenu slavom i bogatstvom.
Tomasa je kontaktirao C. F. Remzi, “međuarodni finansijer“ koji je želeo da otkupi patent ovog uređaja i marketinška prava, rekao je novinar Ron Lajtner.
Remzi je na kraju potpisao ugovor sa Tomasom, koji je omogućavao ovom pronalazaču da radi na svom uređaju uz finansijsku podršku Remzija – koji bi, po ugovoru, preuzeo prava patenta, distribuje i razvoja Oglmobila.
Remzi je Lajtneru preko telefona rekao:
“Potpisali smo preliminarni ugovor sa Tomom Ogl već dan nakon što smo videli izum. U gradu je bilo svakakve vrste ljudi, J. C. Penny, Transmerica, General Motors, Ford i drugi. Konkreno Shell Oil je Tomu ponudio 25 miliona dolara. Svi su ga jurili.“
U junu 1978. godine, nekoliko meseci nakon Lajtnerovog prvog intervjua sa Ogleom, njegov novi finansijer, C. F. Remzi, prodao ga je kompaniji Advance Fuel Systems Inc., što je kasnije ustanovljeno da je bila unapred planirana razmena, što nije bilo poznato Tomasu.
Prema rečima Lajtnera:
Tom je bio pomalo nervozan u mojim kasnijim telefonskim pozivima, ali sve se činilo dobro. On bi nastavio da prima 5.000 dolara mesečno i dobijao bi sredstva za istraživanje i razvoj. Takođe bi dobio 6 odsto autorske naknade kada uređaj dospe na tržište.
https://youtu.be/Y6zYkJcT5FE?t=542
Inženjeri kompanije Advance Fuel bi razvili “Oglmobil“ za marketing u aprilu 1979. godine, a još uvek veoma ambiciozan Tom Ogl je otvorio prvi od 1.000 planiranih dijagnostičkih auto-cenatara u državi.
Međutim, Tomasov prvi i jedni auto centar je ubrzo zatvoren a njegove mesečne isplate su prestale. Rečeno mu je da neće dobiti nikakve autorske naknade, jer je kompanija AFS radila na uređaju koji je dobio slične rezultate ali nije bio njegov izum.
14. aprila 1981. godine je na Tomasa pucao nepoznati napadač, to su mnogi smatrali pokušajem antetata – napadač nikada nije uhapšen.
Nakon toga, 18. aprila, Ogl je otišao kod prijatelja, nakon pijanke u The Smugglers Inn, i srušio se.
Odveden je u bolnicu, gde je proglašen mrtvim. Njegova smrt je na kraju proglašena kao nesreća ili samoubistvo, jer je navodno uključivala kombinaciju tableta protiv bolova i alkohola.
Mnogi sumnjaju da je Tomasova smrt jednostavno prikrivena od strane njegovog ubice – jer je on ranije svom advokatu, Bobiju Perelu, rekao da misli da mu ubacuju nešto u piće, naročito u The Smugglers Inn gde je igrao bilijar.
Nema sumnje da su Tomasa maltretirale naftne kompanije željne vlasti, sa milijardama dolara u igri, koje su predano radile na tome da okončaju njegovo istraživanje i uguše napredak njegove visoko efikasne tehnologije.
Tomasova smrt 1981. godine je vrlo verovatno bila povezana sa određenim energetskim interesima zbog njegovog izuma, jer njegova tehnologija nikada nije ugledala svetlost dana.
Webtribune.rs
